... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija nagovorit mater da mi se potpiše na pristupnicu, od 1977. godine.
Posli jučerašnjega evociranja živac unazad deset godin, kad smo svi grintali i beštimali skupa sa Srđanon Ivaniševićen na njegovoga sina, red je bilo danas ništo laganije. Spavat dokle me volja, pa sudjelovat u pripremanju nediljnoga obida sa termičkon obradon namirnica animalnoga porijekla. Električni, ali ipak roštilj!
Pa ona slavna fjaka poza obidon.
Ko to more platit, nama je to urođeno litnje-popodnevno stanje uma, a oni tamo istočnjaci to treniradu cili život i nikad naučit.
Ionako niko normalan osin Japanac u te ure ne more odit po gradu, jerbo sunce tuče u možđane, da ne govorin sad kako je na Rivi bar deset stupnjev gori od onoga službenoga podatka.
Koji se miri na Merjanu, u ladovini, di uvik jema malo bave.
Izad sedan i po smo krenili, taman da mi malo na prilazu gradu sa Pujanki malo sunce tuče u oči. Naravno, ništa nepremostivo. Drito parkirat auto izad Kaštelanskoga metroa, parkiranoga na šinama.
Sedan kun na uru. Nije loše!
Lagano, s noge na nogu, uputili smo se na Rivu. Vinka je skočila na prvi kiosk sa sladoledon. Jedva smo je fermali ... ne u oti, jema vamo malo bolje. Na podan pazara, pa malo na zapad. Ne u one Kerumove, da ne rečen ča, recimo, poduzetnice, nego malo dalje. „Kuća sladoleda Ivona“ ... ajme izbora, ajme gušti. Vinka se ne da nagovorit da prova šta drugo, ona uporno tuče po čikolati. Ka i Zakonita pistaćo. A ja malo experimentiran, samo da je malo jači okus. Priva san ovi put kiwi. Uopće nije za bacit, dapače. Samo po kuglu, ali smo došli na drugi kraj Rive dokle smo to uspili konzumirat.
A onda lagano aparatić u ruke. Nije mi se dalo nosit onega velikoga, pa dobro dođe i ovi mali, Vinkin, za snimit brod na odlasku ...
... ili za kantun od Prorkurativi, di se taman sprema neki litnji događaj, koji nismo uspili identificirat.
Da se ne vraćamo istin puten krenili smo uz Marmontovu. A svita ka u priči, izašli su domaći, ka i mi, uvatit malo friške arije ... a furešte da i ne spominjen, njima je uvik dobro ... Čudi se Zakonita da ča jema puno svita, a ča ću jon ja, kad je ona radnin danon u ova doba ili na poslu, oli na putu doma.
Nisan moga odolit ne učinit jedu sliju Rive iz ovega kantuna, sa upaljenin svitlima, noćna veerzija splitskoga dnevnoga boravka ...
... ovi put pojačana i za brojne goste. Ko je imalo pažljivije sluša, moga je čut sve moguće i nemoguće jezične kombinacije na ovomen svitu. A o mirisiman da ne govorin. Ovi put je izosta oni „parfem“ sa Rive, ali je zato bilo na iljade plemeniti mirisi koji su se mišali u jedan specifičan litnji koktel za nosnice.
Kako bilo, odo mi dalje uz Marmontovu. Mome oku nije promakla ilustracija one vikovne mudrosti da niko nije prorok u svome selu. I dokle se u Podvorju skupljadu gagrice na eksponatima a paukovu mrižu ne smi niko taknit, dotle naša dica okolo organiziradu izložbe.
Kakav otac, takvi i sin, bija je naslov jednoga staroga filma iz doba sumraka bivše države. Ali ovi put je zapravo tako. Ovo je stariji Nikolin sin, a čuja san da i mlaji zna „dva na nogu“ po tome pitanju. Pa neka mi ko ča reče kontra genetike ...
Marmontovu smo napustili kraj znamenite Pirije, koja je na veliku žalost svekolikoga pučanstva, prisušila. Dalje nas je put nanija malo priko Pjace, pa kako je sad več bila totalna mračina, aparat nije bilo smisla ni vadit iz futrole. Ali eto, na veliko Vinkino navaljivanje, morali smo jon pozirat ...
... a onda je, je li, tribalo i Vinku ovjekovječit, pa je Zakonita vazela stvar u svoje ruke.
Spustili smo se kroz podrume, a na Peristilu: pusti parovi plešedu latino plesove isprid Luksora, svira nika živa glazba koju nisan uspija identificirat ... malo smo tu zastali, provali napravit par slika, od kojih, je li, nije bilo ništa
A da drugi put ipak odnesen veliku makinju ... sa blicon!
Ali zato smo se isprid Podrumi uspili slikat kraj makete Splita, koja je ka svojevrsni 3D plan grada postavljena na južni ulaz Dioklecijanove palače.
A ko će nas slikat, ča vi mislite ...
Vinka je jedva dočekala, i kad je dobila aparat u ruke, nije ga molala dokle baterije nisu dušu ispustile. Malo po malo, došlo je vrime za poć doma, ujutro je vrtlič, i već je ura kad je Vinka tribala bit u posteju.
I za kraj, jedna legendarna pisma grupe „Metak“, za koju je tekst napisa pokojni Momčilo Popadić ...
Nije „Prohujalo sa vihoron“ ali sutra je, ipak, novi dan!
Zdravi i veseli bili!
