... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija nagovorit mater da mi se potpiše na pristupnicu, od 1977. godine.
Mic po mic ... dan za dan ... godina za godinon. I sad bi Peter Bean zapiva „... sve nas manje jema tu ...“ ali ja nisan trenira košarku u KK „Partizan“ sa Bujišen i ekipon i piva na festivalu ka i on. Dapače, nije mi ni otac igra u šampionskoj ekipi „Jugoplastike“ iz 1971. godine.
Ajde lipo lovit rake, govorin sam sebi, di si zadija na košarku ... rič je o mojoj prinčipeši.
Dunkve, doša je na red i zadnji pridškolski, oću reč vrtlički, rođendan.
Lipo smo ona i ja, ka pravi organizatori, nabavili malo grickalic i slakoga, za počastit tete i ostalu ekipu, pa se je ujutro spremila brzinski.
Nije jon tribala njanci budilica. Budila je, za prominu, ona nas, da nedajBože ne okasnimo danas u vrtlič.
A tribalo se i pripremit, onako organizacijski. Teta je rekla da pripremimo neku anegdoticu, priču o Vinkinome odlasku u vrtlič i pri toga ... A ako ja to niman pripremljeno, onda nima niko.
Blaženi internet ... i blog, dapače, čak i štoviše.
Tako san za tete pripremija moj prvi post sa kojin san počeja pisat blog, kad je Vinka jemala četri miseca, i priču o prvome danu u vrtliču. Da buden precizan, bile su to jaslice, jer je jemala dvi i po godine kad je počela pridškolska karijera, u „Tamarisa“ u Gomilici.
Ajme meni, a pari mi se da je bilo jučera.
Eto, nisi se njanci okrenija, a šinjorina se sprema za skulu, i kara se sa materon koju će suknju vazest, jerbo in se ukusi baš i ne poklapaju.
Ženska posla ... ja in se neću u to dirat
Tete su me ljubazno sačekale, do moje marende, u jedanaest uri, pa san moga, kako je i red, i ovi rođendan dokumentirat.
Vinka su obukli ka i krajicu ... sa malon krunicon na glavi ...
... a onda su se lipo skupila sva dičica okolo pa in je teta čitala priče, koje smo donili ... ča ti je tehnika ...
... lako ča je Vinki bilo zanimjivo, i meni je deboto suza na oko kad san evocira uspomene, Ej, pa nije moguće da je prošlo već PET godin. Uf!
A ondak su se skupila dičica, pa su zadili par svičic, jer se više ne smi torta nosit u vtlič ...
... a na kraju se malo i zapivalo. Vidin, nije ni Vinki bilo svejedno. Atroke meni. A tek kad bude za koju godinu ovo prigledavala ...
Na kraju, kako je i red, svi su skupa zapivali Vinki rođendansku pismicu, pa su se onda ostali igrat i počastit, do kraja dana, a tata ... to ka ja ... je mora poć nazad, jerbo je marenda finila. Bidna dica, inače i jema priko dvadeset, a vidite i na slici koliko i je desetkovalo. Skupa sa tetama nije i bilo deset, pokosila i je nika viroza ...
Kad san doša posli posla po Vinku, toliko je bila puna utisak da mi nije fermala pripričavat sve dok nismo došli do doma.
A popodne nas je, toga dana, čeka ozbiljan zadatak.
Ča ga ja osobno nisan radija još od pri rata. Domovinskoga, naravno
Ali ovi put je bilo lako, jer san jema pravoga pomoćnika, moju Vinku. Fala na pitanju, Zakonita je pozapodne radila
Tribalo je pituravat jaja, za Uskrs.
Provali smo nike revolucionarne piture, navodno jaja paru ka od mramora polsin toga ... ali pi**da ko viruje reklaman. To ka i ja ...
Došlo mi je da sve zaitin, jer se sve lipilo tijekon pituravanja. Ali nakon malo više truda, rezultat je ispa fenomenalan.
Malo kokošji jaj, malo čokoladni, pa malo Kinder Zeko ča jon ga je donija Uskršnji zeko na Veliki Petak, a da ona nije uspila ni vidit
I na kraju, ča još mogu, nego da van svima poželin:
