Malo pomalo, sve san prinija na novu lokaciju, «razdužija» stari stan (napokon san se i obrija) i polako se privikavan na novo boravište.
Fala na pitanju, još nismo sve složili i mekli na misto, ali to je, ka i revolucija, proces koji traje.
Kad napokon sednen i počnen otkidat latice «voli me, ne voli me», odnosno «triba mi, ne triba mi» mislin da će mi tribat pristojan kontejner za glomazni otpad da sve prinesen ča ću bacit.
Čak san se i kućnoga kina odreka, doduše privremeno, iša je u garažu, samo da dobijen potribnoga mista.
Zakonita je robu više-manje složila ... tako da se bar ujutro, onako iza sna, ne mašin za njezine mudante namisto za moje.
A sad uzrok ovakvega naslova ... žice!
Sve san žice malo-pomalo složija. Osin jedne – one glavne 
One Mudrinićeve 
Da je po mome, jema bi on plaću točno onoliko za koliko je naš župan sebi smanjija. Ajme uštede, izašli bi odma iz recesije! Dokle rečeš keks ...
Dvadeset i šestoga marča, oliti prošloga miseca, dogovorija san se sa bivšon gazdaricon stana o primopredaji i posta sretni vlasnik T-Comove telefonske linije. I to kakve ... nije to obična linija, nego vridnija od zlatne. Jer nosi na svojin nejakin plećima i MaxADSL, a bome i MaxTV.
Računa san, prethodno informiran sa njiovi stranica, da ću tako olakšat selidbu svega toga sa sebon u Donja Kaštila ...
Je, računala je i Fata, da će je Mujo, je li ...
Lako meni za Muju, nego san i ja skoro ispa Fata, još jeman šanse.
Do dana današnjega, eto na lipi san se datum uvatija pisat ... meni žica još nije stigla doli, di sad stojin. Bez obzira na nekoliko zahtjeva ...
Bez obzira ča san potrošija po ure za objasnit šinjorini na telefonu službe za korisnike da, gle čuda, oću da mi telefonska linija bude na istoj adresi koja mi piše i u osobnoj karti ... a ne na adresi stana di san prije boravija, a koji je nekoliko kilometara zračne linije dalje.
Nakon uzaludni pokušaji sporazumijevanja sa intelektualcima u službi za korisnike, odo ja u T-centar, da osobno pokušan ubrzat stvari.
I mislin da san ovi put uspija. Bar mislin ... za konačni zaključak ću ipak pričekat da prođe Uskrs i svi ovi praznici i neradni dani.
Inače, diskretno san napomenija da bi ovo moglo u novine. Ža mi je bilo mlade šinjorine, u T-Centru, kod koje san iznija svoj problem, zvala je bar deset telefoni dok nije našla nekoga ko jon zna objasnit kako napravit «Zahtjev za preseljenje». Ne bi da je atomska fizika. Ne bi da san tija prinit telefonsku liniju na Palagružu, ili bar na Šćedro 
Lako ča niman Interneta, vengo niman ni TV, tako da počinjen osjećat prve simptome apstinencijske krize ...
Ali, uvik to prokleto ali ... ipak se nadan da će posli praznika sve sest na misto, inače ću stvarno počet zivkat na telefon i emajlirat moju priču na sve portale. Glavno da će mi ispostavit račun za izvršenu uslugu za ovo vrime kad mi usluga nije bila dostupna. I da znate da ću se žalit. Ne moreš se bost sa rogatin, ali bar ću provat. Pa neka mi rečedu da moran platit za neisporučenu uslugu, tek ću se onda rastrubit. Eto, sad mi je bar pinkicu lakše kad san ove T-comove monade podilija sa vama.
Svakoga dana se sve više čudin kad čujen ko mi sve čita blog, i to ne ono da me «vesla» nego mi komentira neke stvari ča san napisa. Sad više ne smin ni beštimat i govorit šporke beside iako bi sad najradije pita Mudrinića za zdravlje junačko.
... ako mi uskoro ne spoju internet, ovako ću izgledat ...
I kad smo kod zdravlja, zdravi mi i veseli bili! 
|
