... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija nagovorit mater da mi se potpiše na pristupnicu, od 1977. godine.
Kako počet ovi post a da ne uzvuči ka šoneta. Eto van i slika šonete, da bude sve kompletno. Bogu fala, napravija san mali milijun šoneta (osmrtnica, za sjevernjake) ali ova mi je dosad najteže pala ...
Kad san bija mali, uživa san pažnju svi teta i strici ... a i starijih rođaka, jer san stiga meju zadnjima u familiju. Babu i dida sa očeve strane nisan upozna, nego pokojnu tetu Anastaziju, našu dragu tetu Nastu, koja je sve nji strice i tete odgojila jerbo su baba i dida po cili dan radili. A nan dici je bila ka dvi babe, a ne jedna ... i puno je bila žveltija (spretnija, za sjevernjake) ona sa onon jednon rukon, od rođenja, nego puno svita ča znan su obe zdrave ruke.
A sa njon su živili dva tada neoženjena strica, ja san i zva stric Debeljko i stric Beštimanko.
Stric Debeljko, moj stric Davor, najmlaji od nji svi braće i sestar, partija je njanci petnajst dan posli vengo san se ja oženija. Par dan posli vengo ča san mu odnija trotimenat (kolače, za sjevernjake) sa vinčanja, pokosila ga je ubojita kombinacija divlje gripe i njegove šećerne bolesti ...
teta Mile, pok. stric Špiro, moj ćaća, teta Grozdana, pok. stric Mirko na nogan, a Zakonita i ja sidimo, kasna je bila ura, nekima se malo i prispalo ...
Godinu dan posli, pokopali smo drugoga strica, Špira, dvadeset minuti pri nego je Vinka došla na svit, eto ne mogu zaboravit datum sad kad bi i tija, 21. travnja 2004. godine ... u šest uri pozapodne smo pokopali strica Špira, a Vinka se rodila u šest i dvadeset ...
Lani u osmi misec je partila teta Vinka. Kad je pokopala svoga životnoga suputnika, barba Antona, samo je počela polako kopnit i gasit se ...
A u ovu subotu je partija i moj stric Beštimanko, stric Mirko.
pok. Mirko i pok. Špiro
Naizgled, reka bi čovik, malo grez, zlobnici bi rekli ka i svaki stari momak, ali ja znan da je unutra kucalo dobro srce, i jebe me se ča će svit reć za njega.
Bija je nadasve pošten, o njemu su i novine pisale ka o poštenome Mirku, ča je prilično nespojivo sa poslon koji je obavlja, naime, bija je mesar. Zato je i partija ka podstanar, a ne u kući na tri kata. Jer je bija pošten.
Sve nas nećake je volija ka svoju dicu, a našu dicu ka unučad. Kako su mu se radovali Nevenov Toni i moja Vinka, zadnje prinove u familiji ...
Biža je od likara ka vrag od tamjana ... reka je da kad zalegne da će umrit. Tvrdoglav ka braška mazga. Ili bi bilo bolje reč šoltanska.
Nazad dvi nedilje se tužija da ga stišće u prsima. Odveli ga brat i ja na hitnu, pregled, neće u bolnicu, onda doma, čekat red za pretrage, spavali smo kod njega u kuću, ovi petak se pogoršalo, opet smo ga odveli u bolnicu, i nije izdura njanci 24 ure.
Bili su ga vidit moj otac i teta Mile, u dvi ure, a u tri i nešto mome bratu zvoni telefon, i kad je vidija prva tri broja «557» noge su mu se osikle ...
Bog mu da sto pokoji, i ka ča smo napisali, neka mu pivadu svi grdelini, lugarini i verduni nebeski, jer je okad ja znan za se lovija tiče i pazija na nji deboto ka na svoju dicu, koje nije jema ... zadnje su mu riči bile kad je reka Nevenu da mu pazi tiče i da se vididu sutra ...
