Proljetni ekvinocij oli na rvacki ravnodnevnica, je jedan od dva dana u godini (uz jesenski) kad dan i noć jednako traju. Sritan Van prvi dan prolića. Svima ... bez razlike. Doduše, meni je ovi dan još malo posebniji nego ča bi triba bit po zapovidnoj odgovornosti, jer ka ono danas okrićen još jednu stranicu u životnome kalendaru. Fala lipa svima ča su se već sitili pa su mi i čestitali, bilo priko komentari, bilo priko jednoga iz današnje gomile načina komunikacije, email, SMS, telefon, golub pismonoša, pony express ...
Kvarantačinkve, olivanga četrdeset i pet. Srića i Bog da jeman lopatu od noge pa mi još godine nisu uvatile broj postoli, kako je lamentira nikidan @brod u boci, ali ni ja nisan daleko. Najboje da kupujen cipelice na dičjemu odjelu ka pokojni kauboj John Wayne, radi njega su jema bit i izmislili snimanje samo do kolina, ka niki holivudski izum, a to je bilo da se ne vidi kako onoliki grmalj od čovika jema nako malu nogu, da ne rečen stopalo. Kvragu i John Wayne, di me je odvuka ... Tako van je to sa Interneton, evo, jedva san se suzdrža da ne kliknen na Wikipediju i otkrijen koliki je zapravo broj noge jema ... di vas sve odnese vrag kad jemate cili svit deboto pod prstiman.
Klik vamo, klik tamo i tajne više nisu tajne, bar ako se znate snać na brzinu.
A i ono snimanje do kolina, ono je nikidan bilo pitanje na «1 protiv 100», novome kvizu. Počeja san ga malo češće pratit, jer mi je forma, da ne rečen i voditelj, nekako najsličniji «Milijunašu», samo ča namisto jednoga «brzoga prsta» triba proć bar nji deset-petnajst da bi sta isprid Tarika.
A provaćemo, malo će propatit račun od telefona ... neka to svo zlo bude  
Danas se prisjećan moga sportskoga života.
Doduše, nije bija baš buran i raznolik, ali je postoja. Naravno, vrlo malo natjecateljskoga đira, više u revijalnome tonu. Ka ovo doli, na turniru u malome balunu.
Svi su nan se smijali, kad su vidili moga kuma, a pogotovo mene, da smo izašli igrat balun ...
Ali kad smo izašli, uz ovacije publike, nakon izvođenja početnoga duploga pasa, ušli su oni ča znadu igrat balun, pa su se pristali cerit kad su napuvani protivnici počeli padat jedan za drugin. Bilo je to osandeset i neke, kad smo došli do četvrtfinala, od sto i nešto ekipa, i to kad je turnir na Sokolani nešto i značija, jer onda baš i nije svako selo jemalo turnir.
Samo ilustracije radi, neki od ovi ovde na slici još se aktivno bavidu sporton.
Kasnije se, ipak, moje bavljenje sporton pritvorilo u čisto platonski odnos, da ne rečen navijanje. Ovo su mi uspomene sa dva najdalja gostovanja. Jedno i jedino međunarodno ...
... kad smo Zlato mamino i ja 1997. godine išli svjedočit pobjedi Jugoplastike nad Partizanom, koja se, radi sankcija nije smila održat u nas pa smo potegli do Pesara, u Italiju.
Dobija san na nagradnu igru kartu do tamo, drugu smo popolak platili nas dva, i bija san na moje nadraže, a i najdalje, navijačko gostovanje do sada.
Priprema je bila fenomenalna. Išla je i ona kako običavamo reć «tvrda jezgra» Torcide, niko nije noć spava, a priprema za utakmicu se sastojala u gledanju otprilike dvi putne borše kazeta sa snimljenin golovima Hajduka u zadnji dvadesetak godin.
Utakmica je prošla kako je prošla, sašili smo Grobare, a najupečatljiviji detalj kojega se sićan je bija kod pucanja slobodni bacanja ... puca je Aleksa Čubrilo, koji je početkon rata pobiga, mislin, iz Zadra priko Drine. Uvatija on balun. Tišina u dvorani. Muva se čuje ...
A onda se probudija jedan lik iz Torcide, i viknija gromkin baritonon:
«Aleksa, vrati se doma, skuvala san ti pašta šutu ...»
Naravno, naša strana dvorane je pala po podu os smija, njihovi su se gledali u čudu, i ča je najbitnije, Aleksa je falija obadva slobodna bacanja ...
Drugo gostovanje je bilo najdalje domaće, dviiljade i prve, kad je Hajduk još nešto i vridija, pa se išlo proslavit titulu u Varaždin ...
... Uputili smo se Zlato mamino i ja sa njegovin bolidon, noć prije, uredno se odmorili kod Ljubenkovi, jednih od brojni članova Mašogradske dijaspore u baroknome gradu. Pripali smo se mogućih pidaija glede naše registracijske tablice pa smo điravali samo na noge, ali ne da nije bilo nikakvi problema, nego je tri ure pri utakmice u cilome gradu nestalo piva. To mi je bija prvi put u životu da san Zlato mamino vidija pod utjecajem maligana. Utakmica je prošla kako je prošla, tako da mi baš i nismo bili u stanju odit nazad. Lagano zaplićuć jezikon, svaki od nas je zva svoga šefa i pokuša i uspija užicat još jedan slobodan dan, tako da smo se nakon još jedne prespavane noći u baroknom gradu lagano krenili nizdol, kao i cila kolona istomišljenika koja je bila malo pametnija pa nastavila put nakon trižnjenja. Pokazalo se da je to bila, nažalost, zadnja prava titula «Majstora s mora» kome sad itekako pašu ovi navodni znakovi. Da ne ispadnen previše ciničan i sarkastičan.
Eto, stojte mi dobro, i guštajte u proliću, taman oblačin kratke rukave i odo malo vanka na frišku ariju, jer je Zakonita jutros doma pa će ona malo pričuvat Vinkicu. Varičele lagano otpadaju, ali nima vanka dokle i zadnja ne parti.
Zdravi i veseli bili!  
|
