Mana...

Imam najveću moguću manu. Ne poznajem ljude. Ne samo da ne pamtim imena ili lica, nego nemam pojma ko je općenito ta osoba.
Nije se samo jednom dogodilo da ja prvi put u životu vidim neku osobu, a ona mi priča kako nam je u školi bilo lijepo. Vrlo neugodna situacija.
Da ne bi bilo neugodno i meni i sugovorniku, smislila sam mudru fintu kod razgovora. Kad ne znam s kim pričam i tko me to tako dobro poznaje, obično pitam: "A kako su tvoji?". Svi imaju neke svoje, ako ne baš bračne drugove ili djecu, onda bar neku obitelj ili prijatelje...i ja po tome možda mogu skužiti ko bi to mogao biti.
Dobro, vadi me i to što mogu dugo pričati ni o čemu, ali svejedno se osjećam prilično bedasto. I ljuti me to.

Jučer na poslu stigao je neki čovjek. S vrata je odmah zavikao :

- O Trillice draga i ti si tu !!!

Promrmljala sam nešto, pogledala ga i skužila da ga nisam nikada vidjela. Naravno, nisam dopustila da taj to primjeti i uključila sam turbo pogon u pričanju o tome kako sam tu već godinu dana, kak mi je gužva i kako je lijepa nova zgrada i bla bla bla. Moj kolega na poslu, koji je inače u privatnom životu moj muž, odmah je skužio u čemu je stvar i rekao mi:

- On je ustvari došao direktoru, kad uhvatiš vremena reci mu da ga treba Taj i Taj.

Vrlo sutilan način da mi kaže koji je to čovjek. Ali...uzalud, nemam pojma.
Na to je taj Taj i Taj meni pružio ruku i što je još gore, nije se htio rukovati nego mi je ruku poljubio. Jako bedasto. Potpuno nepoznati čovjek kojeg vidim prvi put u životu mi slini po ruci.

Spasila me je zvonjava telefona.
Kad sam se vratila u svoju sobu u rokovnik sam zapisala Taj i Taj - rukoljub.
Jer ako već imam tako ružnu manu kao što je nepoznavanje ljudi, dobro je da mi je barem snalažljivost - vrlina :)))