Bukva...

Ponekad ne samo da mi se treba nešto izravno reći, nego i nacrtati. Ne volim razmišljati šta je pisac htio reći, ako on to nije jasno postavio. Doduše, ja sama pokušavam tu i tamo biti suptilna, ali izgleda da mi ne ide baš, jer se često osjećam neshvaćena. :)

Ovaj događaj se zbio preklani, u kampu. Bilo je jutro, moji su se već razišli na sve strane, a ja sam petljala nešto oko šatora kad je naišao Hrvoje s prijateljem. Hrvoje je drag i simpatičan dečko, naši roditelji su prijatelji, tako da smo se sretali tu i tamo. Stigao je u kamp s društvom i potražio me da se pozdravimo. Predstavio mi je svojeg prijatelja i upitao me jesam li već popila kavu.

- Nisam još. Tek sam doručkovala.
- Idemo na kavu...
- Dobro...ok...

Malo su stajali obojica, kao da ne znaju što bi sa sobom, a onda Hrvoje opet progovori:

- Idemo dolje u Rene, na plaži, tamo je najbolja kava....
- Super, meni je isto tamo najfinija.

Opet oni malo stoje...i pozdrave se i odu. Nastavila sam svoje petljanje, kojeg stalno ima kod ljetovanja u kampu, prošlo je već nekih dva sata ... kad eto ti opet Hrvoja i njegovog prijatelja. I opet oni zbunjeno stoje.

- A nisi došla na kavu?
- Na kavu??? Ajme...pa vi ste to mene pozvali na kavu??? E jesam luda, ja sam mislila da vi to meni samo pričate kamo idete, onako, kao da se javljate... Pa jeste me do sada čekali? Dva sata?
- A jesmo...
- E sad mi je stvarno neugodno. Nisam uopče skužila. Ja znam biti baš bukva i treba me se izravno pozvati inače ne kužim...

Sad su se već obojica smješkali i Hrvoje je zapitao neminovno:

- Čuj, a koje pitanje je izravniji poziv od: " Idemo na kavu?"

Stvarno, ima Hrvoje pravo. Nema izravnijeg poziva. A ja sam se zamislila koliko sam ja uopće poziva na kavu propustila jer mi nije uz pitanje bilo i nacrtano što me se pita... a i općenito, koliko toga skužim u samom govoru, a u koliko slučajeva propustim bit...