Danas je moj dan - za izać malo vanka - bez djece i muža. Odem ja popodne vanka ,kontam, da me sunce malo obiđe.A ljudi moji - koja greška.
Di mi je pamet bila,pa da sam barem kapu kakvu ponila?Smantalo me nakon dvadeset minuta pješaka i to po manje više hoda u hladovini. Oćale su bile na glavi ,( vidne ,jer ako ih ne skinem ostane mi bijelo pod očima,a ostatak lica koliko toliko dobije boje) - pa neznam pravo jel me smantalo od sunca ili od dioptrije.
Jedva dooooočekala ,sladoled. A onda polako do rive ,doslovno s noge na nogu.A kad se sjetim kako sam prije mogla hodat i hodat i hodat - i ne bi me smantalo.

I tako sjednem ja na klupu,prvi red do mora .Vjetar pušika,hladi.
More se lagano valja - ljudi moji gušta,skoro za zaspat.
I ližem sladoled. Gledam bakicu kako baca golubovima "nešto" - bitno da se skupljaju oko nje.
I onda me u gledanju te lijepe slike prekine ,doslovno, mali rebac. Skočio mi dečko na koljeno,javio mi se otprilike ovako - ććuććućuu i skočio na pod.
Gledam ja njega zbunjeno i skontam - Hoće rebac korneta.
Otkinem mu komadić,a on ga mazne.Pa šta sad,mislim i otkinem još jednom ,još jednom i još jednom...

Vidiš ti malog,ali hrabrog rebca!Zna šta hoće!