Charlie is good tonight

petak, 29.02.2008.

8.

Hm…ova jesen mi se polako uvlači u kosti…strah…osećam strah od samoće, koji sam uvek osećao….a, sam sam…pre skoro dve godine sam otišao od žene i dece, da se suočim sa samoćom…čitav život pokušavamo od nečega da pobegnemo, ali se od unapred upisane reči ne može pobeći…sudbina nam je uvek tu da nas podseti na neminovnost i ništavnost samostalnih odluka…
Da…jesen uvek ima melanholičan ukus…
Moji prvi strah od samoće koje pamtim urezao se u moje najranije detinjstvo…još uvek pamtim sve slike koje su ga obeležile i imam gotovo fizičku interakciju sa tim osećanjem…imao sam…mislim šest ili sedam godina…vikend sam provodio kod dede i babe s očeve strane…nešto sam bio nestašan (kao i sva deca…)…kada su mi roditelji došli deda se požalio na mene, a otac je rekao strogo da će me dati u popravni dom…u trenutku mi se stvorila slika….sam ja bez igde ikoga..počeo sam da plačem…i molim…nemojte me dati…otac je bio neumoljiv…ideš u popravni dom…završena priča…prolazili su sati….strah i strepnja…kada su deda i baba videli koliko me je to pomerilo, počeli su da me ubeđuju…neće te dati…nisam im verovao….samo otac je ostao neumoljiv…nikada mi nije rekao da me neće dati u popravni dom…da li je znao da će sa par reči obeležiti čitav moj život?…usadio je u mene strah od ostavljanja i samoće i predodredio mi sudbinu…

<	veljača, 2008					>
P	U	S	Č	P	S	N
				1	2	3
4	5	6	7	8	9	10
11	12	13	14	15	16	17
18	19	20	21	22	23	24
25	26	27	28	29

Komentari da/ne?