Malo me ljuti....

Kako po nekoliko dana ne dolazim na blog (pa i po nekoliko tjedana) malo rijeđe čitam što je tko napisao ali kad dođem svakog obiđem
pa tako i danas.
I nađem post kod blogerice Luki od nekidan kako piše o oinoj arki i kako im treba pomoć jer peseki neće imati što za jesti.
i odmah sam se sjetila kako sam o tome slušala/gledala na tv-u i kako me je to razljutilo.
Ne ja nisam jedna od onih koja će propovijedati kako treba pomoći ljudima a ne tamo nekim pesima niti ona koja će pljuvati po svemu i svačemu vezano na životinje.
Ne ja nisam ta jer ja em sam vlasnica predivnog Čupavca em sam u svom životu doma imala hrpetinu životinja počevši od kornjača, +zekana, zlatnih vibica pa tropskih vibica, pernatog i još dva njegova prijatelja i naravno kuhinjskog mrava Stevu.
I kako bi onda mogla pljuvati po tome!???
Ne ja sam razočarana udrugama za zbrinjavanje životinja i to samo iz jednog razloga a to je da su nesposobni i sebični (ups dva razloga!)
A zašto to tako mislim??? Paaaa....

Prije koju godinu vidjela sam na jednom životinjskom forumu poziv da se prikupi hrana, oprema, dekice,igračke i novine za pse.
Na tom forumu je bila jedna volonterka koja je uporno “žicala” da se pomogne malim pesekima i ja sucker kakva jesam naravno odlučila pomoć.
I razočarala se! Jako!
Kako nisam bila baš financijski u dobroj formi u to vrijeme razmišljala sam kako da im pomognem i dosjetila se.
Oni trebaju novine,dekicu,opremu a ja imam puno ljudi oko sebe koji bi to mogli nabaviti/donirati.
I tako ja na jobu razglasila da skupljam pomoć za malene peseek i tko može pomoć neka pomogne barem malom sitnicom.
I pao dogovor da ćemo za prvu turu skupljat novine koje ako ništ drugo dobivamo svaki dan i bacamo u stari papir a mogli bi eto dati u azil.
Pa su i neke kolege od doma donjele novine i skuljali smo tako 2-3 mjeseca dok nismo skupili veliku količinu.
Sad je trebalo dogovorit preuzimanje.
I nazovem ja tu volonterku i kažem joj što smo napravili i kako bismo htjeli pomoć i blablablablabla i žena me skoro spili sa telefona!
Kao ona nema to gdje staviti, nitko nemože doć po to, nemogu donjet u azil nego nek ja to odvezem na fakultet i da će me netko tamo dočekati.
OK, rekoh sva sreća da imam auto.
Utovarila ja to u auto z pomoć kolega (auto opasno se snizio pod teretom) i otišla do veterinarskog.
Tamo ko kreten okolo šetala i tražila nekog tko bi mi mogao pomoć, nekog tko me je trebao dočekati ali tamo nikog nije bilo.
Zvala ja opet volonterku i ona mi odbrusi da ostavim to na tom i tom mjestu.
Naravno unutra sa autom nisam smjela ići i sad ko kreten se natovarila i odnjela to na to mjesto.
Rekoh ok to je za male peseke, nije važno.
No važno je to da smo u firmi oslobodili skladišni prostor i marljivo skupljali pomoć-kakvu,takvu ali ipak smo nekako htjeli pomoć, i radila sam na tome da angažiram ljude oko sebi i dogovarala mogućnost doniranja hrane i svega kad...
Nakon nekog vremena opet ja zovem “ljubaznu” volonterku (koja mi se čak nije niti javljala jedno vrijeme na mobitel a ja bila uporna) i kažem da opet imam veliku količinu papira i da će biti još toga pa i hrane u slijedećem javljanju kad mi ona odbrusi da njima to nije više potrebno da imaju dovoljne količine.
Rekoh HA?????
Mislim ok imaju u tom trenutku dovoljno ali šta će biti za tjedan-dva? Mjesec-dva?
Da li će i onda imati dovoljno ili će opet ići apeli za pomoć???
Pitala sam ju što da napravim sa ovim što smo skupili-da l da im opet dovezem (čak idem na tu soluciju!) ili ne. Ona mi kaže ne.
E pa rekoh ja vam više pomoć neću!
Radite vi budalu iz nekog drugog!
Žao mi je peseka lai ako im njohovi “dobročinitelji” nisu raspoloženi pomoć zašto da se ja trudim i osjećam blesavo jer ispada da je meni više stalo nego njima.
Znam da novine nisu bila neka pomoć ali isto tako znam da sam pokazala inicijativu da im pomogne i da sam radila na tome da uključim što veći broj ljudi i da doniraju i opremu i hranu.
Na kraju sam kolegici koja mi je pomagala rekla da papir možemo baciti u smeće jer više nije potreban azilu a hranu koja je doma čekala na odlazak donirala psu jedne poznanice.
Ako ništ drugo za to sam bar dobila hvala i nije me odbila rečenicom da joj netreba.

I na kraju pitam se zašto da im pomognem kada su bahati i sebični i kada im je voda do grla vrište za pomoći a kad “imaju” ljude bezobrazno odbiju.
Kada vidim u pet centrima/shopovima košaru u koju mogu staviti hranu za pomoć azilu, kupim i stavim ali više nema šanse da se prihvatim organizacije prikupljanja.
Moja dobra namjera je bila skršena glupošću pojedinaca a psi...njih nitko ne pita...njima samo manipuliraju...

E pa sad možete slobodno reči da sam bešćutna a ja ću vam odgovoriti da kad dobijem mail da se pas neki udomljuje ja šaljem to dalje ljudima za koje znam da mogu pomoći.
Kad vidim vani ptičicu da se izgubila ja ju donesem doma i tražim vlasnika ili ju dalje udomim.
Kad vidim psa koji je gladan ja mu dam hrane pa makar taj dan na posao došla bez gableca.
Kad u susjedstvu postoji bubani pas i nema ga tko odvest vetu ja uskačem u auto i vozim.
Ako i dalje mislite da sam besčutna.....