Ti si krasna osoba....

...žao mi je da si sama.
To mi je danas ujutro rekla kolegica/prijateljica.
Ostala sam paf. Zbog prvog dijela rečenice. Ne drugog.
Zbog onog da sam krasna osoba.
Kako je to čudno kad u biti od osobe za koju ti misliš da je stvarno super i za koju ti je baš drago da ste se tak skompale dobiješ tako lijep kompliment.
OK, ajd ja imam malo problema sa doživljavanjem sebe tj. kako ja smatram da mene drugi doživljavaju.
Uvijek smatram da sam lijena, da sam dosadna, naporna, prebrbljava, nezanimljiva i jaaaako naporna (gle ponavljam se ;)
I onda dobijem kompliment da sam krasna. Ostala sam bez riječi.

Zadnjih par dana od kad sam se vratila na job počeli su samo pljuštat komplimenti.
Nije da se bunim. Štoviše, jako mi hrane ego i izazivaju smiješak na licu (sad možete i vi nabacit koji kompliment čist da smiješak ostane u kontinuitetu-hihihihihi ;))))
Kako sam bila na go i imala vremena i kako sam bila na go u za mene jako depresivno doba godine odlučila sam (ne nije new years resolution!) se ošišat.
To je ono-kad meni nešt ne valja u životu, pere me depra ili sam jednostavno sama sebi dosadila odlučim nekog vrapca promijeniti a najlakše mi je mijenjat kosu-dužinu, boju, stil...
Otišla sam do frizera i jednostavno rekla- želim se vratiti u svoju boju(više manje ) i želim skračenu kosu.
Želim goli vrat.
Želim nešt jednostavno a otkačeno i mladenački i ono šta se lako održava (uh kak sam ja NE zahtijevna;).
I dobila sam. Sve to. I ostala....zadovoljna!
Promjena je bila možda ne tako drastična ali jako upečatljiva.
Sama sam se sebi divila(ah moj ego) kako dobro izgledam.
I mislim da se to odrazilo na moje ”stanje”.
Došla prvi dan na posao i kolege/ice su zinuli/le kad su me vidjeli/le.
Em nova zurka, em nova odjeća-stil, em šminka em nasmiješeno lice.
U biti sviđa mi se to.
I naravno komplimenti koje sam pobrala.

No vratimo se na početak posta i početne rečenice.
Ja sam krasna osoba i ljudima je žao što sam sama.
Hmmmm... nisam baš imala dojam da ljudima odajem da sam očajna ili da mi je muško pored mene uuuuužasnoooo potrebno jer i nije tako.
Nije da nemam svoje ”svijetle” trenutke ali nije niti da mi je cilj uči u vezu samo zato da nebudem sama. Ne hvala. Ne želim to.
No neki su ipak pomislili da je to tako pa su mi počeli planirati ”sastanak na slijepo”.
Sjećate se onog Dječaka? Onog čije ime mi je teta čistačica saznala?
E pa ista teta je odlučila da baš ima nekog mladića koji bi meni bio baš kul i za kojeg će reči mužu neg ga dovede do mene na job da ga ja upoznam.
Rekoh WTF????? ( u prijevodu: WTF - sorry moram biti pristojna i nesmijem prevoditi!)
Halooo pa nisam ja očajna da mi sad netko vodi tipove na upoznavanje.
Ajd da me neki frend/frendica poruka onima koji me poznaju-ak imate kojeg dobrog frenda ajd dogovorit ćemo se ;))) hihihihihi )upozna s nekim za kojeg baš smatraju da bi to moglo biti zanimljivo ali i ne da me ljudi na jobu počnu salijetati sa svojim poznanicima.
Uglavnom ja sam se samo čudno osmjehnula i nastavila raditi misleći: a gee što je meni to trebalo.
A zašto sam spomenula Dječaka????? Hmmm...ah da....
Dječak je presramežljiv i nemože se doć upoznat jer je jelte presramežljiv. Ali kao mogla bih ja doć do njega se upoznat!
Gee pa šta nije dovoljno što je zbog moje gluposti saznao moje ime i da smatram da ”zanimljiv”? Šta bi još i pozivnicu da mu pošaljem?
Ah ti muški!!!!!

Btw. današnji post se trebao možda ipak zvati Tibica i njen veliki EGO! ;)
I'm smiling, I'm smiling;)))))))