Danas se teško diše...ja barem. Neka je vruće i bilo je vrijeme, ali nekako je stvarno užasno... A ja moram na razgovor za posao. Ne mogu vjerovati da su me zvali. Pisala sam o tome u postu od 06.07. pod naslovom Kako dobiti posao u državnoj upravi (Uzalud vam trud svirači). Toliko je to sve izgledalo nekako neozbiljno i smiješno da se apsolutno ničemu nisam nadala i onda me zovu. Sad moram izaći s posla da bih otišla tamo, a šefu nisam rekla zašto i sve mi je bed. Ne volim lagati i muljati ali nekako ne znam kako da mu kažem, on se prilično uljuljao u ideju da ću ja vječno ostati ovdje. Uh! Pa si mislim bolje da mu ne govorim da ga ne uznemirim jer od ovoga i tako ne će ništa biti, a onda mislim a što ako bude pa mu samo odjednom suknem...ja odlazim. I tako sad nisam pametna, ne znam što učiniti. Uglavnom tamo moram biti u 11 pa ću vidjeti je li to neki formalizam (kao što mi se čini od samog početka) ili stvarno nekog traže. Kad sve prođe (bez obzira na ishod), pisat ću o tome detaljno. Nekako mi se to sve ne da iako bih stvarno htjela bolji posao... Ljudskom srcu uvijek nešto treba, zadovoljno nikad posve nije...