Pjesme s drugog kata
28.04.2007., subota
|
Imam na prozoru maću kao razliveno kinder jaje, golub se neki valjda olakša. Ako je sreća kad te golub posere, moj prozor će imat sreće. Samo, a šta prozor to čini sretnim? U zadnje vrime mi osnove plutaju, umisto jedne duge čvrste i vretenaste, kamenog sedla uglavljenog u zemlju, suhu i tvrdu, onako polupustinjsku, okolo mi pluta čopor malih, kao oni privjesci za ključeve šta ih drže ljudi uz more, da ključi ne potonu kad upadnu, idu po valićima i prevrću se stalno, i ne dodiruju se, a nekako je magličasto, ka da su sante leda i da je ovo neko sjeverno more. E, zato u zadnje vrime mi se čini ka da regresiram, vraćam se u neodlučna doba, di mi se svaka misao presreće prije nego šta postanem svjestan nje, ili zapinje na useljeničkome uredu za riječi, di treba dobro promislit je li ih pustit, a kako se zakoni bućkaju, svaki sam za sebe i jebe ih se za ono šta bi ja, onda sam nekako zbunjen stalno. Nisam siguran, oću reć, šta zapravo uopće. Nešto je nejasno, sakriveno i neprovidno, a nemam pojma šta, pa ono. I moje refleksije koje vidim u drugima često ispadnu netočne, i raspadne mi se povratna petlja, i popucaju žice koje su se držale za nju, šta uvezuju sve raspršene oblačiće i nebule u nekakvu vrstu algoritma utjelovljenoga, i sad lelujaju okolo i pokušavaju se opet povezat, da opet stanem uspravno i da znam di idem. Neki dan se hrčak, a ponašao se kao onaj inteligentni usisavač šta ga pustiš da ide okolo i sam čisti, pa ide uza zid da ustanovi oblik sobe, e tako i ova mala beštija, učinia je krug oko sobe, od kuta do kuta do kuta, skočia gore, i otrča u mrak između zida i ugrađenog ormara. I šuška je unutra i greba, i nije nas tia poslušat i izać. Ja sam mora ić radit, pa nisam leža sa uhom naslonjenim na pod ormara da ga čujem, šta je unazad gledano smiješan prizor. A izaša je onda popodne. Asti, opet mi se spava, a baš sam mislia kako sam se fino danas naspava. Bit će je šta sam se sad tušira. |
23.04.2007., ponedjeljak
|
Talog od četiri večeri piva me rastegne zamotanoga u lancun, i uključi mi se bojler u glavi i jebe me onda nesanica. Asimptota padanja u san je nečemu u meni izgleda grozan momenat, jer se trzne kad vidi da se treba predat u nešto čudno i opušteno. I vrućina u glavi iščupaje stalno neke krive stvari vanka, u nekoj šepavoj dijalektici di je perverzna podsvjesna želja da kopam po nečemu, par onome šta želi da budem miran, a razrješuju se ne trećim pojmom, nego prvim, onim lošijim, i vrte se tako u krug, kao bizarna izvedba neuspješnog dizajna perpetuum mobilea (e, da je ovo znat deklinirat kako treba...), koja kontra svega razumnoga i kontra svačije želje na kraju radi. Isusa ti, šta je ovo nezgrapno. I brojevi se igraju na svoj način, sami sa sobom pričaju, jer di bi inače četiri večeri za redom, svaku večer, riješio četiri pive? Ali mi se čini da je na kraju svega, pred jutro, bio neki lijepi san. I zašto sam nakon tako malo spavanja se moga dignit tako lako? Treba sam bit leš, nešto ide naopako. Al sam sad nešto tup, vidi čuda. U onim halucinogenim polusnenim momentima u dubokim odvojenim satima, ima sam neku sliku u glavi di se oko mene slažu sivkasti blokovi sa zaobljenim rubovima (i nekakav kruti, al ne puno tvrdi materijal), a neki su onako mineralno providni, kao neke vrste kocki leda, i ograđuju me od ljudi. Bah. Neke stvari me izgleda opsjedaju zadnjih dana. A nešto sam lijen aploudat nešto novo pa ću opet uljepšavat post sa nečim šta se ionako može vidit.  |
21.04.2007., subota
|
Ovdi je bia jedan post, a nije valja, pa ga je trebalo zamijenit, pa jesam. Ma fali mi prakse, pa treba popravljat, pa šta je tu je. Čovjek dobije neku perspektivu nakon šta vadi iznutrice iz nečega šta još ima oči. Zapravo i nije neka perspektiva, jer me neće nitko jest, barem ne skoro. Pa me tako nekako bude strah, jer šta bi tek bila sa mnom da mi sve podloge života koje ne ovise puno o meni nisi dobre kao šta jesu? One koje ovise o meni baš nisu, a eto... Mislim da sam vjerovao da vrijeme (život, je li) ide u malim rotacijama, petljama, krugovima, vrtlozima, kako već, da je ustvari beskrajno, i da svugdi ima potpuno novih početaka koji će me skupit. A sad sve više ulazim u shvaćanje da je jednocrtno i da ima jedan početak i jedan kraj, i da se svaka stvar nastavlja i stalno ostaje i množi, i nema promjene. Otvrdnjujem u nekoj inerciji, želje i iščekivanja mi postaju dvodimenzionalni i odvojeni od onoga šta znače. Čini mi se da nemam razumjevanja, stojim vanka i sa strane nekako. Kako bilo, primjećujem neku čudnu krivulju, po kojoj često neke stvari ispočetka radim dobro, a onda umisto da se uvježbam ih počnem lošije radit. Svašta. Eto, te lignje danas, pa fino ih treba uhvatit za glavu (e, baš za glavu, i onda misliš šta je unutra u toj glavi, i oči su sa strana i tako...) i iščupat sve šta je unutra... A zadnja dva puta kad sam ih činia, umisto da sa glavom izađu sve one čudne stvari, otkinila bi se glava, i onda bi mora nekako nalazit načina da iščeprkam te duguljaste bijele organe, dosta intimne... Uglavnom, jutros u osam je neki veliki helikopter (kad sam bia mali govoria sam helihopter) staja iznad nebodera tu kraj Otvorenog. Zašto? Imam i novi aparat, vidi šta radi:  Nekako bi da mi uspije satrat sve rubove i ograde i naborano tlo i beton u glavi, da se zgazi to, smeči i spešta i da se raširim i rasplinem, prepustim i otvorim. I nije mi skroz jasno zašto su mi oko 1 popodne radijatori bili topli. Toplana oće moje novce. |