Pjesme s drugog kata
19.02.2005., subota
Behind everything some further thing is found, forever; thus the tree behind the bird, stone beneath the soil, the sun behind Urth. Behind our efforts, let there be found our efforts. U svojoj pojavi neka vrsta parodije sloganâ narodnih režima, iz "The Book of the New Sun", Genea Wolfea. Sjetio sam je se sinoć. Sad mi je puno bliža i neposrednija nego prije, jasnija, sveobuhvatnija i neugodnija. Nema konačnog cilja, hoće reći, jer se posli cilja ide dalje, kraj nije kraj. Znam to, zna se to, logično je, ne gasiš svijetlo zauvijek kad napraviš šta si trebao. Ali ne mislim tako, u dubini, želim doć negdi stat i odmorit se, osjetit da je nešto zaokruženo i da sjedim na vidilici iznad i gledam na to, spokojan. Umjesto toga, vidim cijevi koje idu svuda, najbolje šta jest jesu prozori uz put, i klupe na križanjima. Povremeni poprečni kontakti, povremena spajanja i višestruke mogućnosti. Nema krajnjeg stajanja, mislim, mogu ja sjest i odmorit se, ne moram se ni dignit nastavit, ali onda će moje sjedalo otić bez mene, a ja ću ostat plutat u bestežinskom stanju, bez poda i bez pravca. Bez pravaca. Jebemu, petljam. Idem probat drugačije. Završio sam faks. Sve nesretne institucije koje su me se hvatale kroz život su me naučile da imam liniju po kojoj idem, i da ta linija ima kraj, a kad dođem do kraja uspio sam. Samo ja ne znam šta to. Glupi pasi, oni i njihovo lajanje, sad sam zaboravia šta sam mislia napisat. Ponovo. To napravljeno je napravljeno. Svršeni oblik i prošlost, više nije tu i nema veze sa mojim osjećajem ispunjenosti. Uspio sam jednom, došao do kraja u jednom momentu i sad ga nema više, opet sam u koraku. Jedna noga mi je možda na podu, možda obe, ali mene opsjeda onaj raskorak, prostor između, jer nemam osjećaj da se miče, prazni trokut i mrsko V okrenuto naopako. Želim da bude VIVIVI (obrni stranu da vidiš kako treba), kao nožice, sa svrhom i ciljem. Ja bi se htio pomiriti sa time da izad svakog kraja treba samo nastavit. Zapravo, ja bi da ne razmišljam o krajevima i ciljevima, ja bi htio uživati u kretanju, kao da je ples, pusti* isječci zaustavljenog vremena, nerasprostrti momenti užitka i svjesti. Samo šta nije skroz isto to, je li tako? Ples je predvidljiv, DJi su predvidljivi, znam koji momenat u muzici šta znači, znam šta ide iduće. A ovde se samo provlačim kroz cijevi. Možeš sebe i ozljeđivati. To je isto vezivanje za momenat, ukorjenjivanje malim tjelesnim bolom, ili protestom protiv svojeg nesnalaženja. Također je i besciljno, i zato oslobađajuće, istovremeno frustrirajuće i štetno na gomile drugih načina. Nema laganog riješenja, sjedenja na suncu sa sokom u ruci. Ili pivom. Teško je izać samo iz tamne zgrade i bacit se na žalo, na sunčani proljetni dan. Mislio sam o tome sinoć, perući zube, kad sam se vratio od frendice. Malo sam se zanio i zaboravio šta zuba sam oprao, a trajalo je. A imao sam par jasnih misli, kratkih, efektnih i konciznih. Samo, to je bilo jučer, danas mi je za ovaj post trebalo sat vremena. Telefon me prekinuo. Šta je sad trebalo ić? A da, ni povlačenje nije ništa lakše, također je odlučnost i borba. Jedna opcija je priča o čovjeku koji je u švicarskim Alpama četrdeset godina živio sam i zasadio cijelu šumu. Jean Giono je napisao priču, Frédéric Back napravio animirani film. The Man Who Planted Trees ili L'Homme Qui Plantait des Arbres. Nemam pojma je li istinita, iako ostavlja takav dojam. Skoro je prelijepo da bi bilo istinito. Da znam radit screenshotove, sad bi ovde bila slika. Da ima neki fini link, sad bi ovde bilo linka. Ovako je malo bezveze, a? Predugo ovo pišem. Idem do Kseta večeras. Preksinoć, dobrotom nekih bitnih ljudi bio besplatno. Nije mi se dalo ić, ali reče: "Ove moraš vidit, luđaci totalni." Pa eto, i istina je, Bassholes. Uvik mi je drago vidit onaj momenat kad bend shvati koliko je publika oduševljena, onaj momenat kad im se sve isplati i kad uživaju bit tu di jesu. Onda uživamo i mi. --- * pusti = mnogobrojni |