Pjesme s drugog kata
04.02.2005., petak
Nemam ništa za reć. Baš ništa. Ni interesantno ni dosadno. Nešto se mota po površini, ispod je prazno. Doma sam, iako to ne želim. Ne znam kako izać. Svijet mi je premal i dosadan i klaustrofobičan, ne znam ga rastvorit, a glupi jebeni pasi laju vanka i ni od njih ne mogu pobić. Zadnjih 5 dana sam samo jedan put razgovara sa nekim. Ne znam sa kime bi, nemam šta novoga za reć, pa ni ne znam zašto bi. Radio bi stvari, ali ne znam koje, ne znam kako i ne znam s kim. Glupo je, ovakvo razmišljanje je glupo, ali ne znam šta mi optimizam ovoga momenta može donit. Želim van sad, a nikakav sam i šta ću kome takav? Ni večerat nemam volje, gledam jebenu televiziju i osjećam se glupo. Ovo ću sigurno izbrisat sutra, ali sad neka stoji. Bezveze. |