Timemetropolis https://blog.dnevnik.hr/tempovelegrada

petak, 28.12.2007.

Kad nestane sve...

Lako-Teško!
Lako je bit upisan u nečijem imeniku…
Teško je biti upisan u nečijem srcu…
Lako je suditi o greškama drugih…
Teško je priznati svoje greške…
Lako je raniti nekoga, tko nas voli…
Teško je zacijeliti tu ranu…
Lako je oprostiti nekome…
Teško je moliti za oprost…
Lako je izboriti pobjedu…
Teško je podnijeti poraz…
Lako je sanjati svake noći…
Teško je ostvariti svoje snove…
Lako je reci, da ljubim…
Teško je to pokazati svaki dan…
Lako je kritizirati ostale…
Teško je poboljšati nekog…
Lako je misliti na poboljšanje…
Teško je prestati misliti na to i ostvariti…
Lako je primati…
Teško je davati…

Kad mi se sve sruši kao kula od karata, kad nestane sve u što sam vjerovala, kad nestanu ljudi kojima sam povjeravala život, za koje bi stavila ruku u vatru. Svi ljudi za koje sam živjela jednostavno, ispare… nema im traga. Čak i oni koji su mi život zagorčavali, ni njih nema. Bez oslonca za život, bez utočišta u koje se mogu sakriti, kad nemam kamo. Kad sam izgubljena, kad mislim da je život bez cilja, kad izgubim vjeru u sebe, vjeru u bolje sutra. Kad izgubim svoje snove, kad nemam kamo pobjeći, pobjeći od svih stvari u mojoj glavi. Kad nemam nekog da me čvrsto zagrli i kaže mi da sve će biti OK. Kad se osjećam kao da sam sama u cijelom svemiru, kad gledam u zvijezde suznim očima. Kad se bojim pogleda jer svaki pogled zadaje novu, duboku ranu, koja će ostaviti vječan ožiljak. Kad nemam s kim podijeliti svoje probleme. Kad nemam kome reći, kad sve trebam jednostavno gutati, i gutati… dok ne puknem. A onda je već prekasno… Kako je teško kad sama sebi priznam neke stvari koje si jako dugo pokušavam priznati... Nekad davno sam bila u okruženju meni jako dragih osoba, voljela sam vrijeme provoditi sa njma, voljela se zafrkavati, smijati i plakati sa njima u istom trenu, jer su mi bili sve i sve su mi značili... znače mi i danas... samo je pitanje dali ja njima što značim... a shvatih da ne! Kada se sjetim kako nam je bilo ljepo i kako smo se družili i voljeli a danas nema nikog... Dali je problem u meni? Dali ja što radim nesvjesno pa da svi bježe od mene? Dali sam takva kakvom vidim da me ljudi i meni drage osobe doživljavaju? Zašto sve mora biti tako? Zašto ne može biti normalno sve? Jedna meni jako draga osoba se maknula od mene, bile smo jako dobre, sve je bilo odlično, sve je odgovaralo i onda se desilo nešto, što se nije se smijelo desiti i sve se promijenilo na gore, više se ni ne čujemo a kamo li vidimo. Žao mi je zbog toga, jako žao. Druga meni jako draga osoba mi je rekla da me ne smije upoznati sa svojim dečkom jer se boji i prestala mi se javljati...a nekad smo bile dobre.. plakale i smijale se zajedno...sad se ni ne čujeme a ni ne vidimo. Treća osoba je moja seka koja mi je jučer izjavila da sam joj ja prijetnja u vezi... Zašto me ljudi tako doživljavaju? Zašto me svi vide kao neku prijetnju? Nikome ništa ne radim, barem mislim. Volim se zafrkavati i zezati sa ljudima, više sam privaženija muškom rodu i bolje se slažem sa njima nego sa ženskim rodom... Uvijek me muško razumije i shvati i kaže mi kako dalje... a to je počelo smetati osobama koje su me napustile.... ne kužim zašto i uporno si to pokušavam pojasniti i razjasniti ali ne mogu. Kako ljudima nije jasno da sam ja u braku i da imam svoj život i da to nebi nikad mogla učiniti nikome a pogotovo svojoj rođenoj sestri...?! Ubijam se zadnjih dana, mučim samu sebe...jako me boli i svakim danom mi je sve više žao jer vidim da sam ostala sam i da nemam vise nikoga uz sebe... Kako da nastavim dalje kad nema nikog da mi ruku pruži i da mi kaže toplu riječ... da bude uz mene... Zašto su se svi prema meni tako ponjeli? Zašto svi imaju nešto protiv mene? Budim se danima bez volje, ništa mi se ne da, pogađa me to i ne mogu se pomiriti sa tim!

Đorđe Balašević
Kad odem

Kad odem,
kad me đavo isprati glavnim sokakom
i kad mesečina zaveje moj trag,
nemoj tugovati jer jednom svakom
mali nemi slavuj doleti na prag.

Kad odem,
kad zamumla vetar zimske očenaše
i kad mrtvo lišće potera u kas,
za kaznu prognaće i tamburaše,
zbog pogrešne pesme u pogrešan čas.

Hej, budi jaka ti,
najlakše je plakati.
To nam samo Gospod svira
jesenju sonatu.

Snio sam vrata u tom suvom zlatu,
strah me da prođem, al' proći ću.

Znam, laf si stari ti,
nemoj sve pokvariti,
kresni samo jednu sveću
na svetog Jovana.

Ne čuvaj dugo pepeo tih dana,
kad jednom odem, a poći ću.

Kad odem,
kad u prozor staviš prvu hrizantemu
i kad popucaju divlji kesteni,
ne pali uzalud fenjer na tremu
kad me otmu magle jedne jeseni.

Hej, budi jaka ti,
najlakše je plakati.
To nam samo Gospod svira
jesenju sonatu.

Snio sam vrata u tom suvom zlatu,
strah me da prođem al' proći ću.

Znam, laf si stari ti,
nemoj sve pokvariti,
kresni samo jednu sveću
na svetog Jovana.

Ne čuvaj dugo pepeo tih dana,
kad jednom odem, a poći ću.

Kad jednom odem...

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Blogovi vrijedni pažnje

Brain Pulse

Nino 777

Eurosmijeh

Pakistanac

Hitna Služba

Anđeo i Demon