Todavía cantamos, todavia pedimos,
todavía sońamos, todavía esperamos.
A pesar de los golpes que asestó en nuestras vidas
el ingenio del odio, desterrando al olvido
a nuestros seres queridos.
Todavía cantamos, todavia pedimos,
Todavía sońamos, todavía esperamos.
Que nos digan a donde han escondido las flores
que aromaron las calles persiguiendo un destino.
Donde, donde se han ido.
Todavía cantamos, todavia pedimos,
Todavía sońamos, todavía esperamos.
Que nos den la esperanza de saber que es posible
que el jardin se ilumine con las risas y el canto
de los que amamos tanto.
Todavía cantamos, todavia pedimos,
Todavía sońamos, todavía esperamos.
Por un dia distinto sin apremios ni ayunos
sin temor y sin llanto y por que vuelvan al nido
nuestros seres queridos.
Todavía cantamos, todavia pedimos,
Todavía sońamos, todavía... esperamos.
... Víctor Heredia "Todavía Cantamos" (1980)
Jednom davno (no, ipak ne tako davno kao u priči koja slijedi) naišao sam negdje na internetu na zgodnu interpretaciju jedne Aesopove basne. Preveo sam je, malo "dotjerao", pa eto...
Vuk i pas
Jednom davno, vuk je bio gladan. Znam.. možete vi misliti da je vuk uvijek gladan, i biti ćete u pravu ako tako mislite. Ali toga dana... toga dana vuk je bio jako gladan. Nije jeo već tjednima, i činilo mu se kao da su svi zečevi i jeleni nestali iz šume. Isparili, kao što magla isparava u toplo jutro. Glad koju je vuk osjećao bila je tolika da je odlučio potražiti hranu u blizini ljudskih nastambi. Niti spominjati ne treba kako je loviti u blizini čovjeka bilo jako opasno za vuka.
Neki vukovi koji su tamo otišli loviti nikada se nisu vratili. Ali vuk nikada ranije nije bio toliko gladan. I tako... dok je crveno sunce polako tonulo iza zapadnih brda, vuk je hodao kroz šumu prema čovjekovom polju.
Kada je izašao na čistinu, onjušio je zrak i pogledom pretražio polje u nadi da će ugledati tele ili janje za zaklati. Baš je tada vuk prvi put začuo nepoznati zvuk. Lavež je dolazio od stvorenja koje je sličilo vuku, i to je stvorenje trčalo prema vuku.
"Vuče!" - progovori stvorenje.
"Rođače, zašto govoriš tako čudno?" - zbunjen, upita vuk. "Mi vukovi nikada tako ne lajemo."
"Nisam ja tvoj rođak. Ja sam pas i mi psi lajemo kada vidimo divlje životinje u blizini farme." - odgovori pas.
"Pa... sigurno je da prilično sličimo, možda smo u nekakvom srodstvu..." - reče vuk. A onda primijeti kako je pas dobro uhranjen. "Reci rođače, kako to da dok ja gladujem, ti se doimaš kao da imaš i više nego dovoljno hrane?" - upita vuk.
"Ja svoje obroke zarađujem. Tjeram divlje životinje i lopove dalje od farme, i za taj sam posao dobro plaćen. Svaku večer, čovjek, moj gazda ostatke hrane sa svog stola ubaci u veliku zdjelu i da mi da jedem dok se ne nasitim." - ispriča pas.
"Želiš reći kako ne moraš loviti svoju hranu u šumi?" - čudio se vuk.
"Naravno da ne moram, zašto bih to radio? Jedini lov kojim se ja bavim je lov iz zabave." - odgovori pas.
"Reci mi rođače, misliš li da tvoj gazda treba još jednog radnika? I ja bih također mogao tjerati divlje životinje od farme." - raspitivao se vuk.
"Pa, pretpostavljam da treba." - reče pas. "Na farmi uvijek ima posla. Hajdemo pitati moga gazdu."
Dok se noć spuštala na polje, vuk i pas hodali su prema farmi. Kada su se približili kući, svijetlo s prozora obasjalo ih je, i tada je prvi puta vuk primijetio da psu nedostaje dlake oko vrata.
"Psu reci mi, zašto nemaš dlake oko vrata?" - zapita ga vuk.
"A to... ma... nije to ništa. Naviknuti ćeš se na to." - odgovori pas.
"Naviknuti ću se na što?"
"Ma, nije ti to ništa, zapravo. Moj gazda ne voli da trčim okolo za dana, pa me veže pokraj kuće, i kad ja nategnem lanac, on oguli dlaku sa mog vrata. Mislim da je to u redu. Ionako preko dana samo spavam. Naviknuti ćeš se na to." - reče pas.
Vuk stane. Pogleda šumu, pa psa, pa nazad šumu. "Ne psu, ne vjerujem da se mogu naviknuti na tako nešto."
Vuk se okrene i otrči nazad u tamu šume. Ljudi govore da od tog vremena, vukovi žive u šumi, a psi s ljudima, i da od toga vremena više nijedan vuk i pas nisu razgovarali.
|