Dakle, prošao je još jedan tjedan. Ništa se posebno nije događalo. I bolje, znam zašto to govorim.
Bila sam u petak s nekom ekipicom iz razreda na nekom koncertu. Mladi nekakvi bendovi osmih razreda. Bilo je nekoliko stvarno super stvari. I tamo se upoznala s još dvije cure, srela par budala i tako. A ne možeš ti izbijeći budale od toliko ljudi na trgu... Uvijek se nađe koja.
Da, moje kutchkice se vratile iz Novigrada. Tina je bila danas kod mene a Teicu još nisam vidjela. Budem.



I dalje mi On jako fali. Za one koji nisu u tijeku, ne govorimo nekakvom kretenu od dečka, govorim o burazu. Jučer navečer mi je pogotovo bilo užasno teško. Čula sam staru kako plače, i odmah ga se sjetila.



Nekad,volim biti sama. Mogu razmišljati o svemu, sagledati sve opcije i proći sva pitanja zbog čega se sve to događa... Mogu si pokušati objasniti da je to tako. I da neće biti drukčije. A nekad, ne volim biti sama, onda kada me to počne gristi, kada ne mogu prestati razmišljeti o tome. Mrzim to. Pričam s nekim, a mislim o tome. I onda se osjćam površno, jadno. Kad ne mogu ni slušati što drugi govore. I ne znam, prošlo je mjeseci pol, a osjećam kao da su prošle godine i godine odkad ga nisam vidjela, ni dotaknula, ni poljubila. Valjda je moralo biti tako. Jednostavno je. Tuga s vremenom ne nestaje, mjenja oblik.





Sljedeći tjedan će biti naporan. Jako. Baš svima kažem da moram malo potegnut, jer kraj godine je tu, kraj osnovnjaka. I ja nemam pojma u koju školu ću se upisat. Stvarno nemam puno ideja. Ima netko nešto za preporučit?
Ali doći će i to. Sve će bit ok.
Nadalje, novi album linkin parka je izdan. Već sam ga skinula. Dobar je, ali nešto se promijenilo. Linkin park je na neki način drukčiji. Ja sam ipak subjektivna, prosudite sami.
Puno pusaaaaaa: xtini (hvala tinčica na bezbrojnim komentarima), gojumu, tei, tini, dori... I svima ostalima (ne da mi se nabrajat).





given up-lp