Misli 21. stoljeća...

Đavolje pare...

Evo, već sam drugi dan doma, nema me u školi... To je dobro s jedne strane, jer ne moram ništa učit(ipak, učio sam fiziku), mogu cijeli dan gljivit(lat. gljivus=ne raditi ništa) doma. Opet, doma je dosadno za poludit... No, vratimo se mi par dana u prošlost... U subotu smo igrali utakmicu u Crikvenici. Na toj utakmici sam dobio Tehničku pogrešku(bio sam "drzak" prema sucu), što bi značilo da moram dat 75 kuna savezu... I ja već sav živčan, sad ću morat pitat starce da mi daju pare za tehničku... Ali, kasnije tog dana, završio mi je zadnji par koji sam čekao na listiću za 130Kn... Sve sam pogodio(hvala Andreju na parovima), tako da je problem s tehničkom riješen... U utorak ja fino dođem na trening, dam treneru 100Kn, i kaže on meni da nema sitnog pa da će mi 25Kn vratit u petak... E da, morao sam platit tu tehničku jer inače nebi smio trenirat dok ne platim. Ja reko OK, bolje da su kod njega do petka, nego da u srijedu sve to pobacam u poker aparat... I pošto smo imali neki razgovor prije treninga, nismo se stigli istegnut i zagrijat, pa smo imali trening-utakmicu... I ja sam naravno startao u petorci... I nakon par minuta jedan tip iz moje ekipe falio tricu, i ja da ću ić na skok. I skočim, uhvatim loptu, i u padu se s lijevom nogom dočekam na nogu od ovog jednog tipa. I naravno, ja ovako nespretan, izvrnem gležanj pod 90°(ko na TV-u), i složim se na pod. Sljedećih pola sata sam sjedio na klupi i pokušavao skinut tenisicu. Kad sam napokon uspio, imao sam šta vidjet. Gležanj je bio duplo veći nego desni. I tako sam držao led do kraja treninga, onda su me morali nosit do svlačione, i tako... Ja sam došo doma, išo spavat, mislio sam, proć će do jutra... Prvo i prvo, nisam mogo zaspat jer me noga bolila, a i kad bi zaspao, brzo bi se probudio. I dignem se drugi dan oko 9, pokušam stat na nogu i shvatim da nema teorije da opteretim lijevu nogu. Jedva sam se dogegao do kauča(trebalo mi je dobrih 5-6 minuta), i samo lego ko prasac. Onda me mama zvala i ja reko šta je, i da nema teorije da idem u školu... A ona meni da moramo do doktora... I dobro, mi išli kod doktora, koji mi je reko da moram ić to slikat na Kantridu jer da može bit jako ozbiljno... I na svu sreću ništa nije slomljeno, iako neću moć opteretit lijevu nogu 2-3 tjedna jer mi je cijela podkoljenica "krhka", kako je reko ortoped. I moram mirovat par dana dok mi se ne vrati na normalnu veličinu... Dakle, da nisam dobio onih 130Kn, nebi platio tehničku, nebi trenirao u utorak, nebi udesio gležanj i nebi sad umirao od dosade doma... To su vam, ljudi moji, Đavolje pare...