Suncokreta2

Počela je sezona lova na janjce.
A ja sam tipični primjerak lovca.
Sva gorim od želje za dobrom lovinom.
Trzam se, prikradam, ričem, arlaučem, oštrim kandže.
I ništa!?

Mislim, mogla bi ja doć do nekog umornog, bolesnog ili zakržljalog primjerka, ali pravi lovac zaslužuje jedino plijen ekstra-klase.
Nije stvar u tome da se dočepaš neke lovine tek tako lako, nego da je ščepaš u zasluženoj, viteškoj borbi.
Možda zvuči blesavo, ali volila bi da to janje bude sretno onog trena kad ga uvatim, jer i njemu služi na čast ako ga se dočepa apsolutno najbolja moguća lovica. Ili lavica, svejedno! Ne mogu od toga uteć, zapisano mi je u zvijezdama.

Shvatili ste već - obožavam pečenu janjetinu! Nenormalno!
Nije mi važno na čemu, ni u čemu je servirana, čak mi ni prilog uz nju nije važan.
Važno je samo da je prvoklasna, taman posoljena i naravno - slasna.
I? Kakav mi je uspjeh?
Nikakav!

A onda opet, imam jednog prijatelja koji janjetinu uopće ne cijeni.
Mislim čovik jednostavno ne vidi te nijanse.
I da stvar bude tužnija, nudi mu se janje na svakom kantunu.
Svako malo mi se javlja sa nekog mista i hvali mi se da jede janje.
Ima li tu pravde?
S jedne strane ja koja štujem i cijenim tu preslatku životinjicu i sa druge strane on koji to sve spušta na jedan niži nivo.
Jedan bezobrazno nizak nivo, toliko bezobrazno nizak, da sam ja recimo neko ko odlučuje na ovome svijetu ko ima pravo konzumirati janje, on je nikad ne bi konzumirao.
Eventualno bi mu dala da nekad pomiriše neku glupu ovcu i to je to.
Al' janje, janje bi dala samo onima koji znaju šta to znači.

Na žalost nisam ja taj neko tko određuje ko će kad i koliko janjetine konzumirat.
Pa mi ostaje samo da grintam, na tu nepravdu koja se događa svuda oko nas.
Zapravo žalosno je šta on u tom janjetu ne zna uživat, nego mu je najveći užitak baš taj da meni vadi mast kad kaže kako u njemu uživa. U janjetu, mislim...
Zar to nije tužno?
Mislim meni je njega ža. Više žalim njega nego sebe. Zapravo sebe ne žalim, a njega strašno žalim.
Čak se sad razmišljam koliko je njemu teško.
Jer negdje je svjestan toga, da bi mnogi volili bit na njegovom mistu, a on, bidan, u toj svojoj situaciji (konzumenta već spomenutog) uopće nešto posebno ne uživa.
Njemu je svejedno oće li mu servirat svinjetinu, teletinu, kokošetinu ili janjetinu.. ono baš mu je svejedno!

I za pegulu, janjetina mu se sama nudi, sa svih strana, bleji, vonja i skakuće.
Ne, u zabludi ste ako mislite da ovo iz mene progovara ljubomora, zavist ili pohlepa.
Ne, u zabludi ste ako mislite da mi je teško kad mi se on javi sa nekog smrdljivog janjećeg obida.
Ne, u zabludi ste ako mislite da bi mu ja ikad rekla, pa daj zamotaj mi malo u foliju.
Ne u zabludi ste ako mislite da mi je to uopće neka životna preokupacija.
To uopće nije glavni motiv moga obraćanja vama.
Ovo je moj vapaj, nebu.
Nada i vjera u bolje sutra.
Nada da dobro na kraju ipak pobjeđuje.
Da na kraju balade ( o malom janjetu) ipak janje dođe do onog ko ga zaslužuje i cijeni.
Da ta hrskava, slana kožica, ta mala slatka rebarca ipak završe u tanjuru, ma može i na vrići od cementa, onog predatora koji to janje lovi, voli i štuje u sve dane života svoga.