Suncokreta2

Je znam, vrime je da se javim.
Obećala sam sebi da ću se ovdi timbrat bar jednom misećno.
Ustvari , bar jednom misećno. A sad mi se neda ni toliko. Ma znam ja nekad vrtit u glavi kako bi lipo ovo i ono bilo zabilježit na blogu, mi mome, ali dok dođem do neke tastature volja izvitri. I tako stalno.
Dođe mi da se isključim zauvik, pa mi opet bude ža, nisam od onih koja sprema tekstove negdi, odma sve ide u eter i tu ostane, pa se nekad divim svojim uradcima. Kako sam to lipo sročila , pa kako sam to lipo prikazala, pa kako mi je samo ovako lipa metafora pala na pamet.
Kraj je lita, zadnji dan.
Već me je odavno uvatila
sjeta, čim sam se naprasito vratila, u rodni mi, grad i odjednom se suočila sa miiljonima obaveza i zadataka koje triba obavit u što kraćem vremenu. To je sve ono šta sam gurala pod tapet cilo lito ako ne i proliće.
Nisam ih još ni pola riješila sa nekima ću se natezat i malo duže vrimena. Ma neka samo da ih sve riješim.
Nego tila sam se oprostit s litom, ali kako to obično kod mene biva, kad ja krenem obavit jedan posal , najčešće završim negdi drugdi.
Zato evo samo na brzinu da pozdravim lito.
Lito moje Adio, znaš da te puno volim, da mi je teško i da me jedino tješi šta te eto opet.
Radim na drugom katu a doli u prizemlju su skladište i kužina od nekog restorana. Inaće ima i stanova oko mene. Kad otvorim prozor ujutro ne čujem ptičice, niti vidim galebove a more još manje. Ali znam da je jutro jer mi vonja kava.
To mi i nije neki problem jer kavu popijem i ja. Ali kad oko podne mirisi krenu prema meni pa me vataju za nos i tuckaju po ramenu i zovu me zovu. Ajme danas recimo imamo za obid, pečene paprike, to tako procjenjuje moj vješti njuh, frigane krumpire i nešto pečeno. Nije kokoš to znam . A možda su i frigane lignje . Dva momka iznose bačvu pive, sigurno je karlovačko iako bi meni uz to skroz dobro leglo i neko crno po mogučnosti pelješko.
I kako da se skonceniriram kako da ne budem tužna i sjetna, jer prolazi lito...
Za misec dana će dan bit toliko kratak da ga neću ni vidit, jer ću ga provest u ovoj mojoj čibi. A onda uz to , neću čut ni mirise iz vani jer će mi prozorska stakla bit zatvoren, ma neće se ni kužinavat više ovoliko jer će bit manje turista, počet će padat kiše i nosit će se zimske postole. U 5 dana ćemo preć sa kratkih rukav u kapute. Pričat ćemo o nekoj novoj gripi i dočeku nove godine, pa onda o prvom misecu i drugom o poskupljenju struje i padu vlade, o besparici i velikom minusu na kartici.
E tako je to kad odlazi lito. Više ništa ne vridi.
Sve je bezveze.
Čak mi se pari da su i ove paprike malo se prepekle....