Suncokreta2

Nebi čovjek rekao da ću samo nekoliko dana tako se raspisat. Al eto čuda se događaju. Doduše, žalim zbog ovog čuda.
Da odma upozorim ovo će bit svojevrsno rasterečivanje moje duše, samoj sebi i ostatku svijeta. Jer sam negdje duboko u sebi svjesna toga da je za veliki broj ljudi beštija beštija i samo beštija.
Da se razumimo ne osuđujem ja one kojima je beštija beštija i ništa više, ustvari zbog toga ovaj post i pišem jer bi se tila izjadat ali razumim da je moja jadikovka nekome blesava. Onda se eto jadam samoj sebi.
Imam zeca, patuljastog kunića. Skoro već 5 godina. I uvuka mi se pod kožu. Mali glupi glodavac koji samo kenja po kući i po kauču. Kojeg sam do sada odlučila ubit najmanje 100 puta i bar tisuću puta odvela u zološki vrt, pa nek tamo živi sa ostalim zečevima. Jer ja više ne mogu trpit tu šporkicu. Mislim, ta beštija ima svoj wc di bi tribala činit sve šta se u wc-u čini. Ali neće ka za dišpet. Kad sve očitim operem, kad sve zavonja eto ti njega na kauč i samo malo obilježi teritori. Prokleta beštija. Ko me je nagovorija da te uzmem. jedva čekam dan kad ću te se riješit.
A da ne pričam kako uporno skače na stol i jede voće, suho i friško. Taj ne bira. Mogu i božićni kolači, i manistra na pome, ma može i pečena kokoš, nije važno... Štetočina, šporkačun, dosadnjaković.
Ali moj.
Moj mali dragi slatki zeko.
Jedino muško u mojoj kući.
Prvo kad nekom slušaću kažem da nije dobro, pita koliko je star. To je isto ka da mi je taj neko reka, pa vrime mu je, i to je samo beštija.
A nije tako, prvo nije mu virme, on je tek u u srednjim godinama, i nije on samo beštija. Ima on svoj karakter, svoje navike i običaje. Ima odnos sa nama, on je član obitelji i glavno smetalo.
Osim toga, on je malo topla mekana pahuljica, koja zna pružit utjehu i toplinu kad ti je najviše triba.
Bidna je beštija bolesn. Da se čudno ponaša primjetila sam ja.
I sad sam ja kao heroj. Ma moš mislit. Možda sam prekasno primjetila, možda sam tribla prije vidit da mu nešto nije baš najbolje. Ali nema me doma, a zečevi ne govore.
U sridu sam , bez obzira šta sam novokonponirani vozač, sila za volan bez obzira na kišu, jutarnju gužvu i činjenicu da se nemama di parkirat.
Već tri dana ide na infuziju, i prima antibiotike. Već tri dana ja ne spavam, nego gledam kako se ponaša.
A danas bi tribala ić na put. Ustvari i idem na put. I imam grižnju savjesti. On triba na antibiotike opet u ponediljak, ali ako mu ne bude dobro triba ga vodit na infuziju. Hoće li to oni znat pripoznat, hoće li ga hranit i kuhat mu kašice, hoće li sve to moć funkcionirat bez mene.
Znam da će mi bit cili vikend grop u grlu. I znam da se uopće neću dobro provest. Ali moram ić. Tako sam odlučila. A hoću li se moć nosit sa teretom odluke ako šta krene po zlu.
Sve sam organizirala, sve sam ponovila bezborj puta. ali isto si ne mogu pomoć. Jer ja sigurno znam to najbolje.
Sigurno niko od njih ne zna pružit mu njegu kao ja.
Ja, koja sam tribala prije ko zna koliko dana reagirat i odvest ga veterinaru.
A ne čekat da ovako malaksa.
ja koje nema nikad doma. Koja sam i prošli vikend njega špedila kod drugih, pa si to dajem kao alibi da ga nisam vidila par dana pa da nisam mogla primjetit promjene u ponašanju.
Ja koja sam do sada miljon puta izgovorila da bi volila da ga nisam nikad ni uzela.
Ja to sigurno znam najbolje...
Nemojte me tješit. Tu energiju rađe usmjerite mome malome bidnome zecu.
Jer nije on samo beštija.
On je član familje...


31.01.2010. Njofra je otišao u vječna lovišta...
Uvik sam mrzila prvi misec, al to je neka sasvim druga priča
Njofrice moj nadam se da sada tamo gore vrhovnom šporkaješ po stanu i grizeš kabele...