Ovo će biti jedna jako duga priča. Upozoravam na vrime.
Ustvari pokušat ću spojit nekoliko različitih priča u jednu cjelinu.
Jer ...
Evo krečem.
Ne volim rastanke, ne volim konačne situacije, ne volim krajeve.
Iako, recimo, znam da je nečemu došao kraj ne volim to sebi tako prikazat.
Uvik si ostavim onaj film u glavi da nije konačan, da nije zauvik, da nije kraj. Nego recimo pauza.
E sad, ja tu mislim na apsolutno sve.
Ne samo na međuljudske odnose, nego i na neka moje, vlastite, odluke.
Npr, evo odlučila sam da prestajem pušit i ne pušim već 4 puna dana. Da bi sebi olakšala, nisam donila konačnu odluku da ću zauvijek presta pušit ,nego prestat ću dok opet ne zapalim, jednom. Ne znam kad. Ali, jednostavno tako mi je lakše. Lakše mi je donit neku odluku ili se pomirit sa nečijom odlukom na način da sebi predočim kako ta neka situacija nije 100% konačna. Kako uvik postoji nekakva šansa da se ona promini i da završi onako kako bi ja htjela, u tom trenutku.
Več sam isprobala ovaj pristup i pali, kod mene pali. Tako mi je naj lakše prihvatit neke situacije.
Jer šta mi se dogodi, s vremenom mi to nešto šta mi je danas tako bitno, postane manje bitno i ja jednostavno na to zaboravim. A život bez nečega ili nekoga mi postane skroz normalan.
Evo recimo drugi primjer.
Upoznala sam jednu dragu osobu, jako dragu. Nisam je skroz upoznala, ali imala sam želju. Međutim ona je, ta osoba, stjecajem životnih okolnosti otišla u drugi grad.
Baš mi je bilo ža.
Bila sam baš tužna.
E da ne smim zaboravit reć, da uvik tugujem zbog tih promjena, pa sebi prikazujući tu situaciju kao ne konačnu , ustvari olakšavam tugu. Smanjujem joj intezitet.
Normalno ostala su obečanja o kontaktima, viđanjima kad ja dođem u njen ili ona u moj grad. Ali kako to već u životu biva, nema se vremena.
I kontakti su nam sve rijeđi.
Ja doduše virujem da ćemo se još nekad negdje sresti. Da taj odlazak nije konačan ili možda ja jednom odselim.
Ko zna, šta život nosi.
Ali od te početne tuge, baš tuge, ostale su mi samo lipe uspomene na tu osobu i pomirenje da je tako moralo bit.
Eto sad mi se događa opet nešto slično.
Jedan prijatelj, iako ga možda ne mogu baš nazvat prijateljom, ali recimo neko koga bi mi možda bilo interesantno upoznat, odlazi u taj isti grad.
I sad mi je ža. Baš mi je ža. A nemam blage veze zašto. Jer neš ti šta smo imali vrimena družit se u ovom gradu. Ništa posebno. Ali onaj osječaj da je taj neko tu, da nije 400 kilometara dalje, mi daje neku sigurnost.
Možda ćemo se jednako sretat kao da smo u istom gradu, možda ćemo se više sretat nego da smo u istome gradu. A možda ćemo se s vremenom zaboravit. Skroz.
E. Da nebi tako pesimistično razmišljala i da me nebi vatala tuga. Ja sam već smislila cili scenari.
Normalno da ćemo se viđat, da taj odlazak nije nikakav gubitak.
Baš dobro kad dođem gori imat ću s kim bančit.
I tako će dani proč.
Mene će okupirat neka druga životna priča.
Sve manje ću mislit na to. Sve će mi normalnije izgledat ovako kako je.
I eto sad dolazi zadnji dio.
Pari mi se da ću uspit uklopit tri sasvim različite stvari u jednu priću.
Potkrijepit ću ove svoje dvi priče jednim sasvim konkretnim primjerom.
A opet pričom samom za sebe.
Prije , možda jedno , misec dana mi je bilo , jako stalo do jedne komunikacije.
Baš jako. A ja ne volim , baš, suzdržavat emocije. Ma ustvari nije da ne volim, nego nisam u stanju. Jednostavno nije mi dovoljno čvrst karakter da izdržim , recimo ne javiti se nekome, i ako znam da konverzacija nema smisla.
I jedini način da se izvučem iz tog začaranog kruga je taj, da sebi objasnim kako taj prekid komunikacije nije konačan. kako će recimo, taj neko shvatit i opet se javit. Tako ja sebi , ustvari, opet olakšam. Događalo se meni, stvarno, puno puta, da se taj neko javi kad nešto shvati. Ali meni tad to više nije bitno. Uopće mi ne bude bitno.
E sad. Meni ako se komunicira ja se neću skrivat iza nekih paravana. Ako me zanima šta je sa tom osobom neću glumit da me ne interesira. Ali onoga dana kad mi bude skroz ne interesantna, kad za mene više ne bude bitno njeno postojanje, tako ću se i ponašat.
E sad. Rekla sam prije , možda jedno misec dana, bila sam skroz luda. Dovodilo me do ludila šta me ta osoba ignorira. Strašno nešto.
I samo sam htjela saznat da li ja za nju više ne postojim ili još uvik čirne u moj svijet.
Ja blogosferu zamišljam ka ulicu punu kafića. Skupine ljudi sličnih interesa zamišljam ka ljude u istom kafiću.
A svaki blog zamišljam ka jedan stol u toj kafani.
Za mojim (blogom) stolom sam ja glavna faca. Tu određujem temu razgovora i na početku držim monolog. Onda kad me neko posjeti, on ustvari sida za moj stol, posluša šta imam reć. Sudjeluje ili ne sudjeluje u razgovoru. Kako kad. Ako sam mu ne interesantna digne se i sidne za drugi stol.
To isto radim i ja. Nekad nemam vrimena dugo bit u tom našem kafiću, nekad mi se tema ne sviđa. Nekad ne mislim da sam kompetentna govoriti o nečem. Nekad izvalim glupost. Nekad šutim.
E ali se uvik s vrimena na vrime javim, ako svaki dan svratim za nečiji stol, stvarno mislim da nije red ne javit se nekome za čiji stol sidam.
Ne znam koliko sam ovo dobro opisala.
Ali recimo da ja mogu vidit ko sidne za moj stol. I da mi je drago šta vidm da neki ljudi sidaju. E sad to opet ima veze sa mojim egom. Ali to je post sam za sebe.
I recimo da se iznenadim kad vidim da neko dolazi slušat moje pizdarije, a nikad ne ostavi trag, eto tek tako reda radi. Javit se ponekad osobi za čijim stolom popiješ piće. A u stvarnom, recimo u životu izvan toga kafića, ja za tu osobu ne postojim, a baza je u tome da sam postojala.
Eto ja to ne razumim. Meni to nije nikako jasno.
Zašto prekinut sve kontakte, pa onda kriomice čirit. Totalno obrnuta metod od moje. Ja i kad mislim da triba prekinut sve kontakte ostavim priču ka da se kontakti nikad neče prekinut.
A njih onda život samo izbriše.
Isto ka i ovu moju preokupaciju.
Doša je završni račun. On mi je bio centar svita.
Al mora bit da sa njim nisam zatvarala samo proteklu poslovnu godinu. Nego puno više.
Navikla sam se da je normalno da ne komuniciramo.
Pa me baš iznenadi kad vidim da me čirne.
Vjerojatno imamo svi svoje metode.
Ali ne dovršene priče su najblesavija riješenja.
Na kraju krajeva one ostaju ne dovršene samo za one koji ih nisu zaokružili.
A ja jesam.
Jer ne volim krajeve, konačne. Ja sve završavam krugovima.
Sa vjerom kad prođe jedan krug da ćemo se sresti opet u drugome.
Samo šta ne znam koliko dugo traje taj jedan krug.
Može cijelu vječnost, meni to nije bitno, bitno mi je to da postoji mogučnost da ćemo se sresti.
Taman za mojim stolom, u mome kafiću, na moj račun.
Pa taman bio i završni.
UP DATE
Ovako veliki i komplicirani post zaslužija je bonus tekst!!!!
Elvis J. Kurtovic
Ko te kara nek' ti pise pjesme
U krajnjem kutu svoje dnevne sobe
gdje ne moze doprjeti nepozvani pogled
na dnu svojih prepunih vitrina
krijes slatku fasciklu s natpisom "intima"
Medj' slikama tebi dragih lica
gdje cuvas svoje spomene i pisma
sve u formi poezije, stiha
nalazi se i moja ljubav tiha
To su pjesme nikad objavljene
napisane zbog voljene zene
al' datumi na njima su stari
vec odavno nema novih stvari
Jer umjesto poetskih visina
iz mene izlazi samo tuga i gorcina
i misao sto se reci ne sm'je
ko te kara nek' ti pise pjesme
Htio bih da budem gospodin
i izbjegnem reakcije bijesne
ali recu kao pravi primitivac
ko te kara nek' ti pise pjesme
Znam da slusas moje nove ploce
sa njima se branim od samoce
i ubacim nesto da strecne
ko te kara nek' ti pise pjesme
