Evo dok sidim doma i analiziram, sama, nešto šta ne mogu izanalizirati. Dok čekam da mi prijateljici završi radno vrime, pa da nas dvi razglabamo satima, nešto šta se izanalizirat ne može. Osječam se ka klinka.... Ajme...Nemam šta pisat, jer nebi niko ništa skužio, kad ni ja ništa ne kužim. Zato čekam 8 uri da njoj završi, posal pa da mi kaže šta se zbilo. Ja ništa ne razumim , jer vjerojatno se tu i nema šta razumit. A moram o tome pričat, tako mi je lakše, iako ništa pričat neću. Bar mogu pisat i glumit ,samoj sebi, da nešto govorim. Znam je o čemu pišem, to je najluđe od svega. Neće me niko skužit. Al proće mene ovo za par dana.. Osim ako... Kad bi bar.. Al nisam ja ...Ma sveta Luce pomagaj... Da mi je bar nekad moć , eto samo na par minuta, uć u nečiji mozak i vidit šta taj neko misli i o nećemu...Ma koja intuicija... Nekad jednostavno nemoš vidit ništa ,a gledat u to satima. A tako bi tila da sam nešto vidila. Bar bi znala... A ovako... Kako sam sebi nekad nevjerojatno glupa, ma ne mogu virovat da mogu gomilu gluposti izgovorit u tako kratkom vrimenu, ili ne moć se sitit neke rići, baš onda kad triba ostavit dojam... E koja glupa prića...Znate onaj osjećaj kad nekoga baš želite inpresionirat, a ispadnete glupi da gluplji nikako ne možete biti... Pa se onda sebi čudite kad ste nakupili toliko gluposti, kad vam je mozak tako zakržlja, a cilu sam priću imala u glavi i... Baš bezveze...Prijo di si , utješi me, laži da nije sve tako jadno. Iako znam da je , bit će mi lakše...