petak, 20.04.2007.

Licemjerje

Sve više i više ljudi koje poznajem postaju licemjerni i dvolični. Možda ovo društvo u kojem se nalazimo to odobrava i potiče, pa je zapravo i poželjno biti takav. Ne znam, možda nisam u pravu, možda sam ja to sve krivo shvatila, ali kad opet pogledam- to je to. I ne može biti nikako drugačije. Ja sam ne znam ni ja kakva u očima drugih jer imam hrabrosti, morala i čistog razuma da sve što mislim i kažem. Valjda je nekima važnije sve ono što nije čisto (mislim na čistoću duše i misli), moralno i iskreno jer oni nisu takvi pa je stoga normalno da od drugih očekuju da se i oni tako ponašaju. Mene su odgajali na drugačiji način, u nemržnji i iskrenosti; možda je onda za sve kriva moja majka koja mi je oduvijek ukazivala da ću biti dobra osoba tek onda kad budem govorila istinu čak i onda kad se to od mene ne traži, i onda kad to nije poželjno, i onda kada će rulja pokazivati prstom na mene, i onda kada bih zbog toga mogla izgubiti sve što imam. Ja stvarno više ništa ne znam. Cijeli svijet je čudan. Možda ja živim u nekom zamišljenom svijetu u kojem svi govore ono što misle i svi se međusobno cijene i poštuju zbog toga. Možda ja živim u mašti, jer je to nemoguće. Nema druge, ja sigurno živim u iluziji… ili?

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.