Boris Kovac, intervju

Boris Kovač
Ne prodajem se kao alva

„Svet posle istorije“, novi album saksofoniste, kompozitora i multimedijalnog umetnika Borisa Kovača, koji se za svega mesec dana nakon objavljivanja našao na drugom mestu Unije evropskih radio stanica, počeo je da obilazi svet. Sa orkestrom „La Campanella“ Kovač je tokom leta održao niz koncerata u Grčkoj i Italiji, a za 27. avgust zakazan je nastup na velikom festivalu „Open air“ u Budimpešti, nakon čega ih očekuje turneja po Nemačkoj i nastupi u Holandiji i Švajcarskoj.

Uspeh u svetu za Kovača nije nikakva novost kada se ima u vidu da je do sada objavio 12 studijskih albuma, od kojih je deset izdato u inostranstvu, i imao nekoliko stotina koncerata i približan broj nastupa na velikim festivalima u 30 zemalja na četiri kontinenta. Za ovdašnju publiku izvešće sa orkestrom „LaDaABa“ performans „The Last Balkan Tango“ 28. avgusta na Umbrija džez festivalu u Beogradu, dok je promocija „Sveta posle muzike“ u SCG planirana za jesen.

- Postojati na međunarodnoj sceni i biti ravnopravan sa velikim umetnicima a pri tom ne podilaziti publici marketinškim stereotipima, sve nižim estetskim standardima nego pričati svoju priču, daje mi savršen osećaj da sam živ - kaže Boris Kovač.
Nakon tri vaša projekta o Balkanu rekli ste da se nadate da inspiraciju za nastavak nećete imati. Šta predstavlja „Svet posle istorije“?

- Stavio sam tačku na period saučestvovanja sa balkanskom tragedijom. Mada sebe ne vidim kao Balkanca nego kao Srednjoevropljanina, na razne načine sam bio deo tog prostora. Zato sam i propisno otpratio sve što joj se dogodilo. Patnja je imala svoj vek trajanja, ostalo je sećanje na nesrećnu ljubav. A nesrećna ljubav je ozbiljna nesreća, iluzorna je jer je njen objekt lažan. Kako je, naime, prava ljubav uvek srećna, duševni bol koji se toliko izdvaja na reljefu balkanskog mentaliteta vrhunski je dokaz emocionalne nezrelosti naših ljudi. S druge strane, i novi svetski poredak mi se smučio u svojoj hipokriziji. Istorija je za mene završena. Moja nova muzika stvara upravo takvo osećanje sveta posle istorije.
Nastupali ste čak i u društvu tri tenora... Šta mislite o sadašnjoj svetskoj muzičkoj sceni i gde smo tu mi?

- Na svetskoj muzičkoj sceni vidim samo jedan vitalan trend, vorld mjuzik. Sve ostalo manifestuje dekadenciju modernog sveta. Mi imamo šta da kažemo. Nadam se da način na koji to čine Bregović i Kusturica ne bi trebalo da bude krajnji domet „erotičkih potencijala“ našeg muzičkog genija. Njih dvojica su Ćićoline ovdašnje muzike. Nije to loše, ali se nadam da ćemo imati dobre igrače i u drugim žanrovima.
Na koji način izbegavate tendenciju zapada da komercijalizuje i pretvori vorld mjuzik u modu?

- U poplavi pornografije opstati sa nečim što ne zavodi na prvu loptu, tj. zahteva od publike ulaganja, nije nimalo lako. Nudim sebe, a ne ono što konformizirana publika očekuje, zato se i ne prodajem kao alva, tj. kao gorepomenuti „umetnici“. Veliki svet nudi prostor svakome ko je kvalitetan. Ne brinem dok je tako.
Pored tolikih uspeha u svetu, ipak tvrdite da vas „ovde sudbina neprihvaćenog u stopu prati“. Šta je po sredi?

- Nisam čovek po meri ove sredine. Živim u Novom Sadu koji je postao kombinacija palanke i prljave provincijske autobuske stanice na kojoj tumara puno raznih ljudi bez jasne ideje šta bi. U Beogradu, koji ima daleko veći potencijal i više ljudi od integriteta, nikada se nisam snalazio. Specifični jezik površnosti, bahatosti, emocionalne predoziranosti kojim vibrira taj grad me je oduvek iritirao.
Kakva je razlika između domaće i inostrane publike?

- Naša publika je živela u limitiranom informativnom prostoru barem deset godina. To se teško nadoknađuje u modernom svetu. Inostrana publika nije na nekom višem duhovnom nivou, ali je obrazovanija.
Jednom prilikom ste rekli da je kultura u ovoj zemlji umrla, da ste od pokrajinskih vlasti dobili 1.000 evra za 35 koncerata u svetu, a nove gradske vlasti nisu ni primile vašeg producenta. I pored svega toga, učestvovaćete na Danima kulture SCG u Nemačkoj. Koga i šta ćete zapravo predstaviti?

- Kultura u ovoj zemlji je umrla i da se ponovo rodi trebaće mnogo više vremena nego za njeno ubijanje. U Nemačkoj predstavljam pre svega sebe, svoje stvaralaštvo. To što su me pozvali da učestvujem na ovoj manifestaciji treba zahvaliti želji domaćina.
Svoje nastupe oblikujete adekvatnim scenskim izrazom. Kakva je to veza pozorišta i muzike?

- Performans je ritual, a ne činovnički posao ili prenemaganje koje treba da fascinira prostotu. Ja sam, neskromno smatram, umetnik. To je ono što „muzičare“, „glumce“, „režisere“ kod mene nervira.
Ne želeći da vas „društvena mašina programira“, muzičku školu ste napustili „čim ste videli da tamo nema muzike“, studije filozofije pred odbranu diplomskog... Jedino se preko umetnosti i dalje stavljate u koštac sa njom. Zašto?

- Cenu svoje slobode skupo plaćam, ali ne žalim jer ne znam šta bi drugo bilo vrednije toliko platiti.
Manuela Graf