Prijatelji u nagradama
Stevan Raičković

Roman "Tvrđava" Meša Selimović je naslovio prema istoimenom sonetu Stevana Raičkovića iz zbirke "Kamena uspavanka"! I nije to skrivao. U intervjuu koji je 1970. godine za NIN dao Milisavu Saviću on o tome kaže: "Moj prijatelj Stevan Raičković mi je poklonio knjigu pjesama "Kamena uspavanka", u njoj je i pjesma "Tvđava". Jedan dio ideje koji je u pjesmi nalazi se i u mom romanu. I za mene je misao ljudska tvrđava. Tvrđava je jedan širi simbol."

- Ako je Meša tada od mene pozajmio, sada mi je na simboličan način, ovom nagradom, vratio - kaže kroz šalu Pesnik, sedamnaesti laureat Nagrade "Meša Selimović", koju mu je veliki žiri "Večernjih novosti" i Udruženja izdavača i knjižara Jugoslavije dodelio za knjigu "Fascikla 1999/2000", objavljenu kod Srpske književne zadruge. - Dobro sam poznavao Mešu - dodaje - i bio u prijateljstvu s njim. On je preko noći postao slavan kad je objavio roman "Derviš i smrt". A odmah iza toga i "Tvrđavu". Znao sam da je roman naslovljen po mojoj pesmi. Jednom smo, čak, išli u Zagreb i zajedno učestvovali u televizijskoj emisiji u kojoj se govorilo o ovom delu.

Meša Selimović nije jedini pisac s kojim je Stevan Raičković bio u prijateljskim odnosima, da bi kasnije dobio nagradu nazvanu njihovim imenom. To je slučaj i sa Brankom Miljkovićem, Desankom Maksimović, Vaskom Popom i LJubišom Jocićem. Želeli smo, zato, da ovaj razgovor, vođen delom uživo a delom uz pomoć Raičkovićevih knjiga "Jedan mogući život" i "Slova i besede", bude posvećen svima njima.

Kakve uspomene čuvate na Branka Miljkovića, čiju nagradu ste dobili 1982?

- NJegova tragična smrt bacila je gotovo sablasno svetlo na sve nas koji smo se zadesili u njegovoj bližoj i daljoj okolini. Branko je bio verovatno najlucidniji pesnik koga sam ikad upoznao... ili sam takav utisak možda stekao posredstvom njegove nenadmašne elokvencije... u kojoj je prosto goreo kada izvuče kakvu spasonosnu nit za svoje dokaze o samoj suštini poezije. Pred njegov bliski kraj sedeli smo jednog popodneva u zagrebačkoj kaf anici "Brioni". Uz bakalar... i sasvim umerene doze vina, pričalio smo isključivo o poeziji... Ne pamtim lepšeg i dubljeg razgovora...

Vas dvojica ste bili veliki prijatelji.

- Voleo sam ovog najtalentovanijeg i najobrazovanijeg mladića posleratne srpske poezije... Napisao je jedan sonet o meni... i jedan esej o mojoj poeziji... Prilikom jedne od prvih (okruglih) godišnjica od smrti Branka Miljkovića (1934-1961)... napisao sam i ja svoju pesmu o njemu... Za esej sam mu... (možda i zauvek)... ostao dužnik...

Desanka Maksimović je, kako pišete, bila jedan od prvih pesnika čije ste stihove zavoleli.

- Za njeno ime saznao sam još u detinjstvu... preko jedne školske čitanke u kojoj se nalazila njena pesma "Seoski potok". Među stihovima ove pesme provlačile su se i neke pomalo tajanstvene reči, a najprivlačniji sastojak... bio je za mene onaj odudarni redosled reči u rečenici, kako se to, u tom školskom dobu, nazivala inverzija... Od tada, pa do kraja pevanja Desanke Maksimović, uvek sam tražio (i nalazio) u njenim stihovima - pa ma o čemu oni pevali - ono što sam još kao dečak otkrio u odavnoj pesmi "Seoski potok"...

Desanka je bila i među prvim pesnicima koje ste upoznali.

- Odmah po mom dolasku u Beograd na studije posetio sam Desanku Maksimović u njenom stanu... zajedno sa mojim studentskim kolegom, pesnikom Vladetom Vukovićem, koji je bio i inicijator i zakazivač ove posete. Uoči susreta sam imao veliku tremu... koja se ubrzo, već nakon prvih rečenica sa pesnikinjom, razbila u paramparčad... Od prvih trenutaka osetio sam neku njenu iskrenu naklonost i prema mojim ranim stihovima... i prema meni kao čoveku. Naše iskreno prijateljstvo potrajalo je sve do njene smrti.

Šta ste kod Desanke Maksimović posebno cenili?

- Kad sam se jednom posle duge i beznadežne pauze u pisanju vlastitih stihova - ponovo mašio svog rasušenog pera (preživljavajući po ko zna koji put one stare i poznate početničke muke) - počeo sam istovremeno, pomalo sa zavišću, da razmišl jam o onim pesnicima za koje mi se činilo da su pevali kontinuirano i bez osetnijih stvaralačkih pauza... Kao najmarkantniji primer u ovakvom mom razmišljanju ukazao mi se lik Desanke Maksimović: ona ne samo da je (u svojim najpoznijim godinama) još uvek pisala poeziju, nego je pevala lakše (i češće) nego ikada ranije i suptilnije i dublje negoli bilo kada... Buktala je u toj svojoj pesničkoj vatri... Nikada nije sebi dozvolila, niti smo je ikada videli, da tinja i da se gasi pred nama...

Kada je umro Vasko Popa Vi ste se u Francuskoj 7, u ime pisaca, oprostili od njega. Da li to znači da ste bili i veliki prijatelji?

- Čini mi se da sam sa Vaskom Popom imao jedan blizak i iskren odnos u našim (povremenim) drugarskim susretima... Nismo se tako često viđali, ali smo znali - kada se sretnemo - da osvanemo... Vasko Popa je - baš kao i u pričama koje sam čuo o Milanu Rakiću - voleo crno vino... Umeo je da ga pije polako... i dugo... do u zoru... iz onih malih "stolovača"... čaša "na jednoj nozi". Umeo je - za razliku od većine posleratnih boema - da bude i sam... (Inače, koliko se sećam: dugo je bio nerazdvojan sa Pavlovićem...

Miodraga Pavlovića, Vaska Popu i Vas kritičari su često pominjali "u triju".

- I pored naših (gotovo nepremostivih) razlika pominjali su nas zajedno... a sve učestalije kako je vreme odmicalo: ponajviše kao "odrednice" na "putu" kojim je prolazila najranija posleratna generacija srpskih pesnika... Negde od polovine pomenutog puta, pa nadalje: Vasko Popa je iza sebe ostavio sve pesnike našeg posleratnog razdoblja... uključujući i Daviča i sve starije... "nasleđene" pesnike...

Šta ga je to toliko odvajalo od ostalih?

- Kad sam govorio na Vaskovoj komemoraciji rekao sam da je sve što je ovaj umni i senzibilni čovek saznao i osetio - sažeo i kondenzovao do krajnjih mogućih granica koje je podneo bogati i razuđeni srpski jezik na kojem je pevao. Bio je majstor, mag jezika, ali se mogao stvoriti i takav utisak da je čitavu svoju poeziju ostvario va n govora i mimo reči: pevao je naoko jednostavnim slikama, ispod kojih su - kao u nekom začaranom kaleidoskopu - svetlucale i druge, sve važnije od važnijih slika, u onolikom broju u kolikom ih je ko želeo ili umeo da zamisli. Svoju poeziju je gotovo podvižnički lišio svega trošnog - svog intimnog i društvenog života. Iz nje se neće saznati kako je živeo ovaj umni pesnik. Već se ne zna.

Godine 1982. dobili ste i klokotrističku nagradu "LJubiša Jocić", i to za "Slučajne memoare", istu knjigu koja je nagrađena "Brankom Miljkovićem".

- Poznavao sam dobro i LJubišu Jocića, drugovao s njim. On je bio, verovatno, naš najautentičniji nadrealista. Ali... njegov nepredvidljivi i slobodni život... očigledno... bilo je nemoguće uklopiti u realne okvire tvoraca predratnog časopisa "Nemoguće". Imam jedno neobično sećanje na njega. Moj ispisnik s početka mojih beogradskih studija Slobodan Marković doveo me... u jedno sparno poslepodne... u neku staru kuću na (beogradskoj) Čuburi. Tu smo zatekli pesnika-nadrealistu LJubišu Jocića kako razbaškaren leži pod perinom... okružen sa tri polunage žene... od kojih je jedna bila njegova supruga... Dvorila ih je neka stara i dostojanstvena (seda) gospođa... koju je pesnik oslovljavao sa "mama"... Tek tada sam naslutio šta bi sve mogao biti Beograd... i kakvi su sve putevi koji vode prema poeziji...

Da progovorimo malo i o nagrađenoj knjizi. Zašto naslov "Fascikla", koji malo odudara od vaših uobičajenih naslova?

- Odgovor se nalazi u samoj knjizi, u fusnoti pesme "Velika samoća". Kada sam jedne od zadnjih noći decembra 1999. godine stigao u Budimpeštu - da bih na sutrašnji dan, u obližnjoj Sent-Andreji, primio povelju "Jakov Ignjatović" - na recepciji malog ušuškanog hotela čekalo me je jedno pravo pesničko iznenađenje. U fascikli naslovljenoj na moje ime, među obaveštenjima o programu mog boravka - (koji je po svoj prilici bio osmislio moj pozivar Stojan Vujičić) - nalazio se i jedan usamljeni list crvene boje... bez naslova sa naštampanim stihovima... koji su fragment iz moje duge pesme "Izlet u Sent-Andreju", ranije objavljene... Nekoliko dana kasnije, u svom beogradskom stanu, sređujući (po navici) svoje papire u novogodišnjoj noći, najveću pažnju posvetio sam raštrkanim zapisima i beleškama nastalim u prolećnim mesecima prilikom nato-bombardovanja Beograda... Po isteku ponoći, na samom ulasku u novu godinu... našao se odjednom u mojim rukama - kao neki besprizorni izdanak poezije - crveni list hartije sa sentandrejskim stihovima... Posle izvesnog kolebanja - u zimskom predjutru, u kome je sa svojom fantastičnom kalendarskom cifrom već ovladala 2000. godina! - crveni list je našao svoje (privremeno?) mesto u fascikli na kojoj je pisalo "Prolećni dnevnik 1999"."

Taj list je, znači, bio začetak drugog ciklusa knjige naslovnjenog "Torzo umetnika u starosti", kao odjek DŽojsovog "Portreta umetnika u mladosti". Zašto je "Torzo" sav u znaku sećanja na ono što je nekad bilo?

- Tako se, na neki način, odvija moj sadašnji život. Sećam se stvarčica koje mi izlaze iz tame... podstaknut nekim savremenim događajem. Velikog Gradišta iz moje mladosti setio sam se slušajući na radiju izveštaj o vodostanju, a u njemu uvek daju obaveštenje o nivou Dunava i kod te varošice.

Ima li još neka "fascikla" koja bi uskoro mogla da ugleda svetlost dana?

- Ima. U glavi ja svašta pišem, ali nemam nekadašnju koncentraciju... Nemam više veru ni u sebe niti u svet oko sebe. Tako je to kod umetnika u starosti. Jer osnov poezije je ono što se ima u mladosti... energija i vera u sebe i svet. Kasnije dođe iskustvo, a ono vuče unazad... S njim se gube energija i vera tako potrebne za pisanje stihova.

TVRĐAVA

Tvrđavo moja, glavo, gde raj dotrajava,
Kruni se tvoj kamen i u prah pretvara:
Svaki dan ga sunce po malo obara
Svaku noć ga crni vetar razvejava.

Stojiš tako, glavo, po malo u nebu:
Tek poneki niski dim ti oči takne,
Svaka vedra ptica kraj tebe zamakne,
Svaki gavran sleti na tvoj krov svom hlebu.

Izvan tebe: sunce, miris, smeh i voda,
Neki bistri korak, laki potok, lahor.
U tvojoj odaji: samo mrak i štakor.

Iza sna, ponekad: štrčiš ko sloboda.
Oblaci ti kulu oblkače u belo.
Sneg visinski: čekaš. Tvoj steg je tvoje čelo.