ROMAN O KOME SE GOVORI
Sećanja od papira
Umberto Eko, Tajanstveni plamen kraljice Loane, Narodna knjiga, Beograd, 2004. Str. 492

Torinski univerzitetski profesor Umberto Eko ( Alesandria, 1932) već svojom prvom studijom iz 1962. godine, kod nas prevedena 1972. pod naslovom “«Otvoreno delo”», nametnuo se kao jedan od misaono najoriginalnijih i najzanimljivijih duhova čija su promišljanja savremene umetnosti označila gotovo revolucionaran obrt i za sobom povela čitav niz mladih i mlađih ispitivača artefakata. No ubrzo zatim Eko se i sam, jednako uspešno i intrigantno, javlja kao tvorac, a ne samo tumač i objavljuje četiri romana/međaša i ikone post/moderne književnosti: Ime ruže, Fukoovo klatno, Ostrvo dana pređašnjeg i Baudolino.
Prošle godine u Italiji, kod njegovog stalnog milanskog izdavača «”Bompiani”», pojavio se Ekov najnoviniji roman/slikovnica «”Tajanstveni plamen kraljice Loane”» i odmah postao bestseler koji se traži i prevodi po celom svetu. Naši mladi prevodioci Mirela Radosavljević i Aleksandar Levi su među prvima prionuli na ogroman posao, a «Narodna knjiga» u čak dva izdanja/forme objavila je ovaj već sada svetski mega-hit. Šta reći o delu toliko protkanom ranijim Ekovim dostignućima ali i obogoćenim autobiografskim elementima u njihovom najličnijem i najvidljivijem obliku? Ono što zagovara teorijski ovaj mag zna da pretoči i u zanimljivu i čitljivu praksu – jedan je od prvih odgovora i utisaka u susretu sa novim delom.
Polazeći od stanovišta da više nema kolektivnih istorija nego samo pojedinačnih sećanja, Eko uspostavlja ličnu industriju nostalgije, umesto arheoloških iskopavanja Troje i ostalih znamenitosti, ide na tavan i tamo pronalazi sve što mu treba, što ga zanima. Razvoj komunikacija i savremenih medija omogućava brzu reprodukciju onoga od juče i prekjuče, a bolest istoricizma i pluskvamperfekat ovde su pokopani još sa Ničeovim razmatranjem o koristi i štetnosti istorije po zdravlje čoveka i čovečanstva..
Zato je Ekova priča vrlo jednostavna i inteligentno postavljena. Knjižar-antikvar, 59. godišnji Đambatista Bodoni Jambo iz Milana, doživljava moždani udar i nakon buđenja iz kome poseduje samo selektivno/semantičko pamćenje. Ne zna ko je sam ali dobro zna niz detalja o Cezaru, Napoleonu, Musoliniju, svim repernim likovima svoje, kao i italijanske i svetske istorije i kulture. Tek odlaskom na dedin tavan njegovo objektivno sagledavanja prohujalog kroz prizmu neutralnog/hendikepiranog posmatrača dobiće najzanimljivije obrise i obrte. U papirnatim ostacima jednog vremena Jambo pronalazi sve što je bilo vredno njegovog života i sećanja. I upravo tu je Eko majstor otvorenog dela na delu. Ređajući citate, gole činjenice, isečke, posebno razgledajući stare stripove, filmske plakate, modne časopise, gramofonske ploče, dečje knjige, postavljajući pitanja i nikada je dajući odgovore, on ispisuje šizofrenu istoriju u kojoj se život odvijao gotovo uvek na dva koloseka. S jedne strane ratni bilteni i znamenja borbe, a sa druge lekcije o optimizmu i vraćanju humanosti.
Praveći od magle veliku metaforu za ono što mu se desilo Eko je koristi i kao stavnu zavesu , a impozantan broj citiranih autora od Dantea do Eliota , na istu temu, pripovedača dovodi do jedinog, ironičnog, zaključka: - Magla je dobra. Ona mu pomaže da vidi ono što je tražio celog života, a ponovo nađeni strip o kraljici Loani ga uverava da svaki mit koji se proživi na kraju ostaje bez ukusa.
Za Ekov novi roman/slikovnicu koja, uistinu, obiluje foto-materijalom iz svih sfera života i umetnosti već se uvrežilo kritičarsko mišljenje: - Knjiga, moguće, nije lepa ali je izvanredna. Umberto Eko je zanimljiv i kada piše priručnik “«Kako se piše diplomski rad»”, što je takođe kod nas prevedeno i objavljeno, a kamoli kad proširuje granice otvorenog dela i traga za novim formama romana i književnosti, što ovde čini iz sve snage.