Andrej Tarkovski: "Stalker"

Metafora ljudskog života
Tri lika:
Pisac, Naučnik i Stalker. Prva dvojica obični ljudi, dok je Stalker bozji sluga. Zašto je po meni Tarkovski uzeo baš ta dva zanimanja?

Prvi, pisac je naravno predstavnik onog duhovnog , a drugi naučnik materijalnog, prvi božjeg a drugi naučnog smisla.

Sasvim je dovoljno da se ova životna avantura obeleži ovom dvojicom predstavnika ljudskog roda, a putovanje protiče tako što Stalker ovoj dvojici objašnjava "zonu", opominje ih na opasnosti koja ona ima i zadovoljstvima koja ona pruža.

Tokom celog tog puta umetnik i naučnik suočeni su sa stalnom opasnošću i strahovima od nepoznatog, pa ih iz tog razloga Stalker stalno iskušava određujući "dobrovoljce" za dalje krčenje puta u nepoznato.

-mala digresija-

Na početku filma mislio sam da je ovo jedna od varijanti "crnog talasa", međutim kako je film sve više odmicao, stvorio sam sliku nečega što je apstraktno, a u isto vreme i jednostavno tako da ta kontradiktornost čini ovu viziju jedinom i neponovljivom, jer Tarkovski ovde ne kritikuje kao što su to radili naši "crni", dakle beda i besmisao kroz vizuru jednog čoveka sa dna društvene lestvice, već sagledava ljudski rod u jednom sasvim neobičnom putovanju, kroz sve njihove uspone, padove, hrabrosti, strahove, praćeni nekim nevestastvenim očima, kroz koje i mi zavirujemo.

Gledajući likove, saznajemo koliko su oni jadni, slabi, bezvoljni, zastrašeni i nesposobni, jer došavši do samog kraja puta, do jedinstvenog cilja gde će se njihove želje ostvariti, oni posustaju nalazeći neka jeftina opravdanja i gube veru prekrivajući svoje strahove.

U tom trenutku oni napadaju onog koji ih je doveo tu, onog koji im pruža ruku i pomoć, koji im pruža smisao, koji želi da makar malo nabaci boje na njihove sive i izbledele živote i koji na kraju gubi tu bitku, svestan da njegove poruke ne dopiru do onih koji ih ne mogu ili ne žele čuti.

Taj prostor, ta soba, koji je njihov krajnji cilj, za pisca i naučnika, ostaće nedotaknuti, jer oni nemaju vere a ni razumevanja pa čak ni želja, zato hoće da ga unište svako na svoj način.

Naučnik aktiviranjem bombe, a pisac pogrdnim monolozima, udružujući se protiv Stalkera.

Vrlo ljudski.

Gledano sa čisto trivijalne strane, “Zona” i “soba” su bez sumnje stvarni tj. fizički prisutni, ali se postavlja pitanje, šta one predstavljaju zapravo: -zapuštene lavirintske rusevine ili -tajanstveno mesto koje ispunjava najskrivenije želje?

E, to je ono što nam veličanstveni Tarkovski nikad nije otkrio, a o čemu bismo mi morali stvarati sopstvene iluzije da bi došli do poruke.

Po mom mišljenju to je mesto u našem životu, koje ako smo sitni i nebitni nikada nećemo otkriti, za taj korak duša bi nam trebala biti još malo skuplja, a naše sopstveno klupče bačeno malo dalje.

Jedno je za mene sigurno ------> Svako ima svog Stalkera…onog koji nas vodi, iskušava, spašava i boji, a ako mi budemo čvrsto držali za ruku svog sopstvenog, dotaći ćemo onu sobu koju nam Tarkovski nije dozvolio da dotaknemo. . .

a tada nam već želje neće biti potrebne