Pisac koji je tek trebalo da doleti
Vladimir Tasić

Nakon što je proglašen ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade počela je potera za piscem koji je tek trebalo da doleti odnekud sa istočne obale Kanade. Jedan takav njegov dolazak kada je proveo duže vreme u svom gradu postakao ga je da piše roman za koji je dobio NIN-ovu nagradu "Kiša i hartija".

Vladimir Tasić: Neke stvari su potpuno očigledne, vrsta kulturnog šoka koja je očigledna za mene je ono što se promoviše kao nešto interesantno i vredno pažnje meni je ovde u velikom broju slučajeva izgledalo malo preterano, ne znam kako bih to rekao, estradno. Čovek se odvikne od nekih potpuno običnih situacija, na primer vožnja jedna kompletna dezorganizacija u saobraćaju i što ima nekog efekta na svakodnevni život. To sada govorim o nekim potpuno minimalnim stvarima koje su ipak deo percepcije.

Kulturni šok je delom to, drugim delom naravno onda tu postoji neka politička komponenta. Znači sve je to bio deo nekog šoka. A s druge strane, ove stvari koje sam rekao su znači neke negativne i onda opet postoji neki pozitivni deo kulturnog šoka koji se sastojao uglavnom od tog nekog uživanja u nekoj vitalnosti života, tu ipak postoji jedna scena koja se ne vidi, ona je malo potisnuta ali ona postoji.

Čovek kada malo zagrebe vidi da se razne stvari dešavaju, ljudi rade neke stvari, rade ih dobro, poznaju, mnogo toga zanimljivog sam čuo od ljudi za to vreme dok sam bio u Novom Sadu naučio sam o stvarima o kojima bih ja pošto živim na Zapadu trebalo da znam više. Međutim, ljudi prate muziku, prate događaje, filmove, čak neke vrlo marginalne stvari u stripu i onda mi pričaju o tome, dobro onda prosto kao naučio sam nešto. To je bilo sjajno.

U tom nekom premošćavanju tih polariteta dođe do malog šoka. To je meni bilo zanimljivo. Još jedna stvar je zanimljiva, kao socijalni fenomen, uopšte taj odlazak, ideja povratka, zašto se ljudi ne vraćaju. To je fenomen i ljudi su tužni i osećaju potrebu da nekoga upoznaju. Zaista kad vam priđe čovek koji vas uopšte ne poznaje i oseti potrebu da po deli taj podatak sa vama to je dosta potresno u stvari bilo za mene. Sve je to deo te priče koja je na neki način ušla u "Kišu i hartiju".

Moj se mozak odlio nešto ranije pre onog velikog talasa 90-ih. Ja sam u stvari otišao '88. i zapravo apsolutno nisam imao nikakvu nameru da ostajem u Kanadi ili na bilo kom drugom mestu, otišao sam na postdiplomske studije i sve do poslednjeg trenutka sam verovao da se vraćam u Novi Sad i da ću tu raditi na fakultetu. Tu zaista nije bilo apsolutno nikakve namere.

Prošlo je četiri godine postdiplomskih studija, to je već bila '92. Onda su stvari ovde bile mnogo drugačije, to svi znaju, ljudi koji su ovde bili mnogo bolje od mene a meni su se ukazale neke druge prilike oko izbora hoćeš li da ideš na postdoktorske studije u Okrsford ili ćeš da ideš na neki front... to je meni onako potpuno bezveze pitanje tako da sam ostao. Zašto sam šesnaest godina proveo tamo to je interesantnije pitanje na koje ja u stvari ne znam odgovor. Čovek nekako, vreme ga nosi, donosi neke odluke i na kraju se navikne.

Uvek postoji ta neka ideja povratka. Naravno to se vidi i u knjigama, posebno u "Kiši i hartiji". O tome ja razmišljam, ali s druge strane svestan sam i u mom slučaju i u slučaju mnogih drugih ljudi koji su tamo duže vremena da svi pričamo o tome ali nekako se ne ostvaruje ili bar ne...

Ali niko se ne upušta u to.

Vladimir Tasić: Da, da, to je zanimljiv fenomen a ja nažalost ne mogu tačno da opišem zašto. Ja jednostavno u svom slučaju mogu da kažem eto navikao sam se na neke stvari.

Kako kod nas vladaju predrasude o svemu tako je i čudno da matematičar piše knjige.

Vladimir Tasić: Najjednostavnije ja sam uvek pokušavao, e sad kako sam se opredelio da objavim, dosta slučajno, ja sam već imao dosta godina kada je došlo do toga da sam napisao neke priče kada sam bio u Engleskoj i neki ljudi su mi reklil - bilo bi zgodno da probaš to da objaviš ali pošto imaš 30 godina sad ti je poslednja šansa u ediciji prva knji ga Matice srpske pošto oni objavljuju samo neobjavljene autore do 30 godina tako da sam ja uhvatio poslednji voz.

Ljudi su me toliko puta pitali kako to da ti kao matematičar pišeš knjige, to je nemoguće. Ja sam zapravo tehnički gledano što vi kažete običan matematičar, dakle bavim se... moj doktorat je iz algebre, znači potpuno jedna onako suvoparna stvar za radio. Činjenica je da kod nas postoji neki stereotip idealnog pisca koji je boemčina.

Uvek je mrtav pijan u kafani ali stvara genijalna dela.

Vladimir Tasić: Otprilike, to i jeste neki romantički mit, nije to samo kod nas, ali kada pogledate šta je jedan Sabato koji je bio ja mislim fizičar ako se ne varam Vasili Grosman hemičar ako se ne varam. Imate mnogo ljudi koji su došli sa te racionalne strane i pisali sjajne knjige.

Davno, 80-ih godina Tasić je bio deo gradske scene u Novom Sadu.

Vladimir Tasić: Naravno učestvovao sam u nekim stvarima, u to vreme svirao sam u grupi Grad koja je nastupala zajedno sa još nekim bendovima koji su kasnije nastavili da rade i mnogo bolje stvari uradili nego što je Grad uradio. Obojeni program, Luna na primer, to je bilo jedno sjajno društvo ljudi koji su zaista verovali da vredi raditi neke takve stvari.

Postojala je neka takva ideja, neki senzibilitet da je to nekako bitno za ono što smo mi zamišljali kao Grad. U mojoj prozi se to ne vidi možda u početku zato što sam ja to naprosto smatrao očiglednim. Ovako što više vreme prolazi sad mi se čini da to više nije tako očigledno i da to treba pisati, da to treba da uđe nekako u tekst.

Te kulture je zapravo neko poštovanje prema onom marginalnom što je meni bilo uvek važno dok sam bio deo te priče, da se zapravo poštuje i ono što nije mejn strim. Ono što je meni, kada bi trebalo da sažmem u jednu rečenicu šta je tu meni najvažnije bilo i ostalo, to je ta neka otvorenost prema svetu. To ujedno i objašnjava zašto je to potisnuto. Ovde se mnoge druge stvari nameću prosto svojim sveprisustvom.
< br> Na univerzitetu u Nju Bransviku studenti ne mogu da gube nastavu pa se Tasić uskoro vraća u Kanadu. Osim nagrađene knjige "Kiša i hartija" objavio je i roman "Oproštajni dar", dve knjige priča "Pseudologija fantastike" i "Radost brodolomnika" i knjigu "Matematika i koren postmoderne misli".

Jelena Kikić