Enki Bilal
Bilalovo „cveće zla“
Navala predstavnika medija na francuskog strip autora i reditelja našeg porekla Enki Bilala na zatvaranju njegove izložbe u Francuskom kulturnom centru, i nakon srpske premijere njegovog filma „Besmrtna“, odisala je agresijom i željom za informativnom prevlašću vizuelnih medija. Čak je i dogovoreni intervju za „Blic“ došao u pitanje!

Međutim, Bilal mi se u odsudnom trenutku pokroviteljski obratio:
- Nemoj da brineš, više volim pisanu reč i tekstove od televizijskih emisija.

Nakon trosatne gungule, u automobilu kojim se uputio na večeru sa ambasadorom Francuske u Beogradu, na kalemegdanskoj padini, nostalgično uzvikuje pružajući ruku ka jednoj zgradi u Tadeuša Košćuška.
- Eno, broj šesnaest, tamo sam se rodio i proveo detinjstvo. A onda je nakon dolaska u Pariz počela snohvatica Bilalove karijere. Komunizam i njegov pad, ratovi na Balkanu, negativne utopije tehnološkog sveta i industrijskog društva, fundamentalizam, mutirana, androidna stvarnost čoveka i planete, ekološki pomor i potpuno povlačenje politike pred terorizmom - ali i opstanak emocije. Bilalova heroina Džil nastala je pre Lare Kroft ili Nikite. Sve to ovekovečio je u svojim tablama stripa, ikonama društva bliske budućnosti. Tako je Enki Bilal postao Žil Vern modernog stripa. Njujork 2095, tema sa kojom se uhvatio u koštac u 3D filmu „Besmrtna“ (koštao je 25 miliona evra), o tajanstvenoj devojci sa kosom ofarbanom u plavo i plavim suzama, koja u Bodlerovom „Cveću zla“ nalazi emotivni oslonac, tehnološki je vrhunac njegovog rada.

Kako se desilo da nakon odlaska u Pariz, umesto Asteriksa i Obeliksa, vaš rolmodel postane delo - i to iz drugog medija - film „Odiseja u svemiru 2001.“?

- Poznanstvo sa Gosinijem bila je ulaznica za magazin „Pilot“. Bio je to jedan neprevaziđeni šaljivac, ali zaista nije imao uticaja na mene.
„Odiseja“ je bila prekretnica u istoriji filma, posebno u domenu naučne fantastike, ali i prekretnica u mom životu, jedan potpuno metafizički film. Bio sam tinejdžer impresioniran ne samo mestom dešavanja, kosmosom nego i time što je pokrenuo pitanje tajne ljudskog porekla i nastanka vrste, pokrio domen religioznosti, vere i uverenja i nagovestio ulogu visoke tehnologije, kompjuterizacije i njenih negativnih aspekata.

Kakva je bila uloga i koliki je uticaj tehnologije na vaš rad?
- Postoje dva aspekta mog rada: aspekt crtača stripa koji svoje radove izvodi u računaru i drugi, montaža, takođe u kompjuteru. Ali ceo posao crtanja i slikanja prethodno je skiciran rukom i nikad nisam koristio kompjuter ili njegovu logistiku da krenem od samog početka. Opet, kompjuter ti donosi šansu da uneseš ama baš sve elemente filmske montaže u animirani film u kome je šezdeset posto scena potpuno virtuelno.

Baveći se tekućim globalnim previranjima, gde vidite mesto umetnika u svetu danas?
- Mora se biti mutant. Svaka nova tehnologija donosi sobom i novo ponašanje, pa i umetnika. Umetnik današnjice je mirotvorački nastrojen ratnik! Na njemu je da postavi pitanja, da provocira one koji ne žele ili ne znaju da donose dobre odluke, odnosno da vode dobru politiku. Politika je diskvalifikovala današnji svet jer su političari pod kontrolom planetarnih finansijera. I šta nam je preostalo od demokratija? Samo glasanje! Nije da je beznačajno, ali nije ni dovoljno.

U svojim radovima predvideo sam fenomene poput talibana ili terorističkog napada na Njujork, primenjujući više logiku nego vizionarstvo, dok, kad je reč o Balkanu, događanja nisam mogao ni da zamislim pa je to za mene bio veliki šok i razlog za mučninu.

U vašoj „ideologiji katastrofe“ uvek ima mesta i za erotiku i ljubav. Da li će zaista ljubav preživeti u sukobu sa mutant svetom 2095?
- Pa, ne bih baš rekao da je reč o erotici u mojim radovima. Ali o senzualnosti može biti govora, o toj potrebi za drugim; o ljubavi - da. Potrebno nam je drugo (tuđe) srce! Ali to ne postavljam kao neko rešenje, više je to odbijanje prihvatanja realnosti po sebi.

Milorad Pavlovic (blic.co.yu)