Raskršća bez putokaza
[B]Radovan Beli Marković


U izdanju beogradske „Narodne knjige” jesenas se pojavio najnoviji roman Radovana Belog Markovića, našeg bez sumnje najzanimljivijeg savremenog pisca koji u svojoj prozi spaja moderno i tradicionalno, prekoračujući okvire istorije i duboko zalazeći u dušu ljudi.

Delo pod nazivom „Orkestar na pedale” za glavnog junaka ima doktora Subotu, neobičnog čoveka koji je početkom prošlog veka došao u Srbiju i postao upravnik valjevske ludnice. Ratni vihor zahvata i njega, te doktor Subota, između ratišta i lude kuće, poput junaka Manovog „Čarobnog brega” ili Čehovljeve proze, traga za životnom lepotom i harmonijom. Žaleći za orkestrom na pedale kojem se izgubio trag, doktor Subota prelazi granice vremena i u sećanjima pokušava da pronađe ono što je zanavek izgubljeno, podsećajući nas da takva sećanja pogađaju svakog od nas…

I, evo nas opet u Ludoj kući! Biće da je sve manje razlike između sveta u njoj i sveta izvan nje?

- Luda kuća je unutrašnji prostor mog pripovednog sveta, a „Orkestar na pedale” je roman čiji tokovi, istina: zahvatajući i mimetičke ravni, iznose „duševne vejavice” doktora Subote koji je druge razumevao bolje nego sebe, smatrajući da je, među neizlečivim, premda „neopservisanim” ludacima, kakvi _ u ime drugih ludaka _ vode ratove i upravljaju državama, Luda kuća posvećeni prostor za „samu elitu ludaštva”, to jest: za one koji, primera radi, mogu biti oglašeni za lude samo zato što sa svog „duševnog prozora”, podalje od razvijenih barjaka i beznadežno zakrvljene rulje, belim maramicama mašu ( ...nekom iza vidika!), zarivaju nokte u dlanove i crvene do ispod kolira, pred svakim mutnim pogledom i zbog svake psovke, ili vlastitu kosu čupaju zbog tuđeg stida. Elem, doktor Subota, nije Lude kuće svemoćni upravitelj, od onih sa dugim bićem, nego u Sveopštoj ludnici bespomoćni pacjent čiji bojažljiv pogled nije upravljen ka Bogu, no ka jezno nesagledivim prostorima Smrti, sveprisutne i jedino izvesne, koja će svačije rane u belu svilu, kad-tad, uviti.

Priče-ledenjaci
Luda kuća ili banjska vila, sve zavisi kojom je bojom ofarbana spolja i iznutra. Večna Potemkinova sela Srbije?

- Kao što doktor Subota, lirski pobunjenik, postoji dvojinom u jednini, (primerice: Hamlet i Ofelija u istoj koži!), tako su se, u romanu „Orkestar na pedale”, pod istim krovom stekli ludnica i teatar, koje bi samo pravi poznavaoci mogli jedno od drugog razlikovati, u malčice estetizovanoj izmaglici prvih decenija minulog veka. Ipak, ono najluđe zbiva se među takozvanim normalnim svetom, zapravo: među vazda duševno zapenušenim i u svakom pogledu zapuštenim narodom, domamljenim na raskršća bez putokaza, kojem silnici i poglavari vavek pokazivahu Potemkinova sela, kadšto i na nebu, kako bi ih taj dronjavi narod _ upoređivan inače sa stokom _ uzdizao na tronove i pijadestale, ne osećajući da mu, rečeni „usrećitelji”, kožu s leđa deru. Ovo je, razume se, pokušaj da se predoči "boja" jednog romana, a nikako moje htenje da raspredam o političkim ishodištima "stanja stvari"; nekada, sada, „i na vjeki vjekov” _ bojati se...

Hans Kastorp, madam Šoša, Dama s psetancetom... jesu li se to Man i Čehov, zajedno, uputili u Srbiju?

- Velike priče su kao plutajući ledenjaci na nepreglednoj književnoj pučini i ponad tih ledenjaka (čija nam se čarolija otkriva pod Suncem, Mesecom, zvezdama i najrazličitijom duševnom svetlošću) izmenjuju se samo po nebu oblaci, inače su oni uvek isti: nedokučivi kao hramovi i dvorci iz nekog sna, viseći vrtovi i bez temelja kule, u kojima nas ubede da i smrt može biti ugodna i nežna! Takvim sam pričama-ledenjacima vavek opčinjen, verujući da u njima i oko njih valja potražiti Lepotu i Boga, premda slutim da se Lepota i Bog jedno drugim iskazuju... Uveren sam, stoga, kako madam Šoša, Hans Kastorp, Dama s psetancetom, knez Miškin, Setembrini, Pavel Isakovič i toliki drugi _ ćudljivi i nedokučivi, kao u svojim protoromanima i pričama što su _ nikada neće nestati na nekom obezličenom literarnom groblju. Ne, junaci velikih priča i romana nisu vampiri, iako svako malo iskrsavaju pred nama, oni su samo življi nego što i najpredaniji čitalac, ili „neromansirani pojedinac”, može samom sebi da dozvoli, pritisnut tonjom svoga doba i ophrvan nestilizovanom svakodnevicom.

Duševni kapidžik

A opet, čitamo da " između srbijanskog i europejskog veltanšaunga nema pomirenja"...

- Doktor Subota, trepetni junak „Orkestra na pedale”, svoju „Europu” doživljuje kao izraz „vertikalne čežnje” za nekim boljim svetom, nasuprot „horizontalnoj kaljuzi”, koju Tvorac nije namenio samo Srbima i srpskim svinjama, a u kakvu čitav svet, polako ali sigurno, tone. Razlika je samo u tome što se to „kaljužanje” ponegde zbiva iza scene, dok se u Srbiji sve odvija na proscenijumu i uz samorazdiruće uživljavanje svih aktera. Ta beskrajna srpska jednočinka koja vekovima traje, to besramno „u(bez)prizorenje” kome ni doktor Subota kraj ne nazire, osim ako se ne ostvari njegova slutnja o novom Velikom prasku! Glumci i režiseri ovog dosadnog pozorja, zapleteni u sopstvene peripetije, ovakav kraj kanda i sami priželjkuju. „Kakva Europa? Ajte, molim vas!” _ rekao bi doktor Subota, demonstrativno napuštajući svoju ložu u Nacionalnom teatru...

Sima Pandurović Vam je česti gost na „muzici” „Orkestra na pedale”. Da li su njegova seta i bol jači lek od burleske, ironije i podsmeha Vašeg pripovedača?

- Prizivajući duh Sime Pandurovića, setu i bol njegove lirike, kao i seni drugih pisaca i književnih junaka, ne bejaše mi namera da upriličim spiritističku seansu u memljivoj odaji kakve provincijske čitaonice, no da predočim njihovo živo prisustvo u kulturi koja me okružuje i u jeziku na kojem pišem, a sve po meri i nosivosti jednog romana koji se, iz rečenice u rečenicu i s promenljivom srećom, i sam bori za svoje dobro ime i žanrovski status!

Koliko nam, posle svega, valja odškrinuti „duševni kapidžik" a da ne budemo ranjeni spolja?

- O, samo smrt, „pravedna majka umnika i luda”( S.Pandurović), svakog zakriljuje od sebe i sveta... A „duševni kapidžik” ako s e odškrine, s nebrojenim vredima mora se računati, s tim što će se svačija usmrdeti duša _ taj „kapidžik” zakračunjen ako ostane. E, sad, zamislite dušu koja je na izdržavanje uzela „vojnika čitavu četu”, eda bi taj „kapidžik” pod zaključom i stražom doveka bio!

Baš ste uporni pisac! Istrajavate na bujici jezika, vratolomiji reči, vrtlogu asocijacija na svetsku riznicu znanja iz istorije i literature. Budite iskreni, da ne tražite možda suviše od čitalaca?

- Upornost, o kojoj Vi govorite, ne zavisi toliko od naravi i volje pisca, koliko od množine nesvršenih poslova i nedoumljenih prosnutaka, a vrtložna bujičavost jezika, vratolomlje reči i asocijacija _ samo su neke od pojava koje prate „dugu plovidbu”, kao što je pisanje romana, ali i posve kratko, u lakom čunu, do vidljive obale plutanje, s kakvim se pisanje priča može uporediti. Tražim li suviše od čitalaca? Meni u san dolaze čitaoci koji me nišane iz pušaka, zbog omaški koje su se u mojim knjigama zatekle... Još nisam usnio čitaoca koji bi mi stisnuo desnicu, te stoga mislim da čitaoci vazda poiskavaju više nego što ih moja književna malenkost može ponukati.