Počinje priča, skupila se hrabrost....
A jubav , jubav nikad neće umrit, nju san spremija nigdi duboko u srce da je niko ne najde. I sad, sad san sritan jer je mogu volit bezuvjetno. Bezuvjetno, razumiš, bezuvjetno!!!! Ne moran bit obrijan, ne mora bit kuća usisana, ne mora bit lipo vrime(može puvat najjače jugo na svitu), ne moraju dica ić leć, ne mora bit ništa kako triba, a ja je jednako mogu volit i kad je jugo i kad je PMS i kad joj je moja mater digla živce i kad su dica divlja i kad se tuku, uvik je isto volin i baš mi je lipo, zamisli.....VOLIN JE, a taki neki mir u mojoj duši, spokoj, ljubav velika, a ona, ne govori ništa, a i ja šutin....i opet je volin i tako će i ostat.....dok me bude...Samo se moran nekako maknit od nje, jer ona je nesritna kad me vidi, vidin joj to u očima i znan da gren samo kako ne znan, mislin znan vlakon, buson, eroplanon, sveisto, ali....uvik ima ali, recimo najmlađi se pričešćije, zamisli, desetog travnja, a i jedina ćer se krizmaje u peti misec, e sad ostaloj dvojici san bija prisutan na feštama, iman li prav ovo dvoje uskratit sliku s fešte s njiovin ocen na sliku, ko mi more dat odgovor na to, a opet šta ću in ovako nesritan, a toliko vrimena niman ili iman.....valjda oni gore zna bolje. Sve će opet bit lipo znan to, i sad mi napamet pada nikad nikoga ne bi ostavija na po puta, NIKAD!!! A Dino Merlin razvaljuje iz pozadine...."U ovin godinama..."
Priča prva:
Rođen san kao vrlo mlad (hahaha...), odrastao u familiji s braton, materon i ocen i babon u dvosobnon stanu u prizemlju jedne zgrade u predgrađu Splita i to nakon šta su nan dok san ima tri godine morali rušit kuću jer se širila tvornica...to doba zlatnog širenja industrije, rani sedandeseti godin, raseljavanje (razjebavanje sela...)... Neman se na šta posebno žalit, nisan bija gladan, bija san ispeglan, čist i uredan san iša i u vrtić i u školu i na vjeronauk, ranih osandesetih.....e sad najviše mi je ostalo u sječanju moje prve simpatije, kako ono nisan iša na iskurziju u četvrton razredu (ajme šta san plaka...), teta u vrtliću, nastavnika u osnovnoj školi, sportova koje san trenira, ali najviše onog šta san potisnija duboko u sebe i protiv toga se borija cili život sam sa sobon, je to san sad prije tri četri miseca i naglas reka, ali bilo je već kasno, zasra san pa nije imalo više nikako značenje....Dakle, moja pokojna baba (Bog joj da sto pokoja..) bi u onin vrilin popodnevima lita kakva su bila kod nas na moru kad bi išli popodne malo prileć u posteju, zaškurili one socijalne rolete još se sičan ti rupica na njima i sad su mi prid očima radila nešto šta se maloj dici ne smi radit jer je to zločesto. Posli san naresta i zapantija je ka polupismenu, malo inteligentnu, udovicu trideset godina i nisan joj moga ništa zamirit.....
biće još....
