smotani
utorak, 27.12.2011.
Prvi.... :)))))
Kada sam prije godinu dana napisao post o rođenju malog Mrvička, ni pomišljao nisam koliko će taj mali pišulinac, u skoroj budućnosti, postati nešto veliko, nešto sveto u mom životu.  Kada su roditelji objavili svoju želju da budem kum, rasplakao sam se kao neki klinac... dobro, nisam urlao kao ti tih dana, ali.... gledao sam te onako malog, onako dragog, prisjetio se svih godina iščekivanja tvog dolaska... knedla mi je stala u grlu.... heeej, oni žele da ti ja budem kum!! Maleni.... sa velikim sam ponosom, časti, toplinom prihvatio želju.... sjećam se, nad krevetićem, odmah sam ti najavio da se u početku nećemo puno viđati, jer, na poslu je do nedugo bila „situacija“, ali, ti si se onim, i danas svojstvenim pokretom rukice, nasmijao na to... kao da si rekao...ma nema frke, nadoknadit ćeš....  Viđao sam te, na kratko i u prolazu... svaki sam se puta iznenadio nekom novinom.. da, iako manje, pratio sam te tih mjeseci... no, mali moj, nedostajao si mi... nakon svakog susreta u mene se uvukao neki strah.... aaaa, odrast će, prohodat će, progovorit će.... a ja... ja ko kum u prolazu... pekla me savjest dragi kumiću..ali, znaš da nisam imao vremena niti za sebe.... znaš i da mi je zub pukao i da ga nisam stigao pokrpati..ali, zato si se ti..hm.. slatko nasmijao toj mojoj škrbi ...  znam da te ta pojava jako oraspoložila, i sve mi je bilo krivo popraviti taj mali kvar.... tri sam se puta naručio, i isto toliko odgodio posjet mojoj dragoj zubarici...Znam, pitaš se... kaj to mene briga? Ma, OK, nije...ali, pokušavam opravdati moje beznačajno prisustvo u tvojih desetak mjeseci života....No, kako sam ti i obećao, tijekom listopada stvari su se počele završavati, kockice su postale neke građevine, moje vrijeme je postalo „poznato“ i, naši su susreti postali češći.. ne, ne želim nadoknađivati jer je to nemoguće...ali, sada ne želim propustiti tvoje prve korake, želim čuti „kum“ umjesto onog „mmm“.. želim biti dio tebe u tvom odrastanju... Doduše, nisam još pitao tvoje roditelje jesam li im dojadio svojim dolascima..? ali, znaš, mislim da i ne trebam...kad ugledam njihovo lice, osmjeh, kad vidim tebe kako mi pružaš rukice i smješiš se, tada sam siguran da sam dobro došao, da toplina koja se osjeti nikada neće prestati grijati naša srca...Dobro, malo sam oduljio....skratit ću... Znaš, zapravo sam htio reći da ne vjerujem da je već prošla godina .... OK...nenormalni tempo, „situacije“, pridonjeli su toj spoznaji... ali, ide vrijeme... Sutra ćemo zapaliti tvoju prvu rođendansku svijeću. Nisam siguran da li si zapamtio što sam te ovih dana pokušavao naučiti (naravno, rukice u tortu ...to ti je ono što smo vježbali s onim jastučićem..ali, ne brini, dat ću ti ja znak kada...  ) ali, siguran sam da će srca roditelja, baka, djedova, svih dragih rođaka, ali i moje, biti velika, ispunjena i sretna. Siguran sam da ćemo spektakularno obilježiti prvu godišnjicu tvog života...Na žalost, mali moj, uskoro kreće novo privikavanje... majka ti počinje raditi... ali, ne brini, bit će mi blizu, pazit ću ti ja na nju i, umjesto tebe, držat ju u dobroj formi... da, manje ćete se družiti...ali, siguran sam ljubav i toplina će sve to nadoknaditi.... e stari moj, takva su vremena... srećom da ima gdje raditi..ali, nećemo sada o tome.. Dragi moj Mrvice, želim da ti život i dalje bude ispunjen ovim zadovoljstvom, srećom, toplinom, ljubavi, da i dalje svojim životom, osmjehom, ljubavlju uljepšavaš živote svih koji su te okružili, pa i moj život, da šarmerski osmjeh kojim već sada osvajaš zauvijek krasi tvoje lice, a ovi, sve bolji pokušaji hodanja, uskoro postanu čvrsti i hrabri koraci kako bismo zajedno šetali po tvom kvartu, kako bi na proljeće osvajali po Boćarskom,,, pa ne misliš valda da bumo i na proljeće, vani, u parku, puzali kao sad doma?? Dragi moj Mrvičak.... sutra se naspavaj dok mi dođemo ( da, da...dolazi nas cijeli konvoj) ... da mi, kako to često znaš, ne zaspiš dok ja slažem Legače.... i da, nosim ogromnu kutiju velikih legača...sad nam ništa neće faliti za naše brmmm i ostale građevine.....(reci mami da nam napravi dosta mjesta ) Kumiću, sretan ti prvi rođendan! Voli te tvoj.....smotani kum....  Mi bumo si malo popevali a ti... uživaj ( ovu ti mama jako voli...pa vrijeme je da te malo podučim  ) |
- 19:50 - Komentari (20) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||