Uranova pikula
oprostit ćeš mi
sam sebi neću
ne plaši se
molim te
nemoj me se plašiti
Pahuljica U visine k tebi, do zvijezda ću ići
k ostavljenima dolje anđeo će sići
Zajedno ćemo dragi vinut se do zvijezda
za voljene svijat neka nova gnijezda
smotani
nedjelja, 25.09.2011.
di je nestao vikend?
Iako me je vikend preskočio u cijelosti ne mogu ne ponašati se kao da je nedjelja.... no, sve u svemu, ni ona nije loše prošla..... radna kao i subota, kao i svaki dan proteklog tjedna...kao i svaki dan idućeg tjedna....ali, ne...ne kukam, to sam i tako sve lijepo u glavi posložio, znam da je sada finale višemjesečnog rada i nikako ne želim posustati pred ciljem....i zabrljaviti sve što sam do sada s velikom mukom posložio.... istina, malo sam se smoto u svemu, ali, zato su tu moje cure koje me, kada klupko naraste, zaustave, opale na drugu stranu....a ne, ne da se ja odmotam...nego da one, skraćenom procedurom, odrade to klupko.... i, baš smo se ovih dana sjetili kako me jedan od prijašnjih guzda prozvao „picajzlom“.... pih...da je on bil takav na svom mjestu trajao bi do danas.... no, vrag po poslu......
Iako s malo slobodnog vremena, odlučili smo petak provesti, barem malo, u opuštajućem ritmu i, kako sam i svom Škodilaku obećao, poslije posla, otišli smo prošetati na Rujanfest.... iskreno..... odmah ću reći da sam se samim festom razočarao... svake godine, sve više, prelazi u mjesto gdje se može dobro popapati, popiti, sve to promiješati na onim vratolomnim napravama ..... ali, sve je manje onih drugih, pratećih štandova, koji kao da nestaju ......
No, ipak, najveće razočarenje je Obrtnički šator.... tempom kako se smanjuje, za pretpostaviti je da ga iduće godine neće niti biti .... desetak štandova naših obrtnika opravdana su sumnja za te misli..... ipak, i u tom malom šatoru nešto je privuklo moju pozornost.... malena slatka kučica u koju bi se, najrađe, sakrio slijedećih desetak dana... i, siguran sam, zavolio bi i medenjake ( koje baš ne ljubim previše) dok bi krao jedan po jedan crijep, prozor......
ali, ne daju...ove aždaje su odmah pročitale ideju, vidjele kako sam utonuo u neke misli i odvukle me do štanda na kojem sam, iskreno, uživao.... ne, ne zbog pića već zbog domišljatosti malih poklon-pakiranja, malih alko suvenira, ali, najviše me oduševila mlada djevojka koja je, ne žaleći jedne riječi, odgovarala na sva naša zapitkivanja..... kao i na štandu slatke kuće, lijepo smo proćakulali, skratili vrijeme sa dragim ženama, ali i shvatili da su jedine koje su, onim poznatim nam osmijehom, dočekale „promatrače“ i iskreno nas zainteresirale za svoje proizvode....
Naravno, odmah sam dobio ideje za neke poklone koji su nam, neizostavno, potrebni u najskorije vrijeme...i, za čudo, dobio jednoglasnu podršku....
Našao sam i neke slatke magnetiće ....koje sam jedva, skrivečki, uspio uzeti i iznenaditi ekipu kad smo sjeli na pivicu
A iskreno, dvojio sam i između ovog izbora...mirisni broševi ili bedževi.... a glavni miris...lavanda.... ( to samo zato kaj se neke žale da doma imaju moljce hihi)
Naravno da smo prošetali ostatkom prostora i, osim puno lepinja, kukuruza, čak već i kestena, raznih mirisnih kuhinja,
nije bilo nešto što bi zaokupilo našu pažnju....doduše, bili su autići...ali, pa ne bum na Rujanfestu gledal aute.......
odmorili smo malo, malo popričali, popili koju rundicu i brzo se uputili doma...jer, vikend koji je slijedio tražio je i nas..... ljudi su polako počeli dolaziti na razna večernja događanja....
a ja...... ja sam i jučer, i danas... ranom zorom.... već u devet .... bio na poslu, skuhao kavu curama a cure su, kao i svakog vikenda, mislile da su vani, na placu, u nabavci.... pa su dodale šlaga, čokolade i, iskreno, nemam pojma kaj sam pil...a trebala je biti...kava..... samo su mi keksi falili uz nju... i započela je naša vikend rapsodija.... i, evo je....već je gotova..... rekli bi neki – sve što je lijepo kratko traje –
Od drage Mirjam...
Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa.....
Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan.
/Phil Bosmans/
/hvala Mirjam/
Khevenhiller
(mojoj majci)
Nigdar ni tak bilo
da ni nekak bilo.
pak ni vezda ne bu
da nam nekak ne bu.
Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo,
kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo.
Tak i vezda bude da nekak ne bude,
kakti biti bude bilo da bi biti bilo.
Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo,
pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu.
kak je tak je, tak je navek bilo,
kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu!
Kajti nemre biti i nemre se zgoditi,
da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi.
Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti,
da kmet neje moral na vojščinu iti.
Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo,
kak je bilo, tak je i tak bude bilo.
Kak je navek bilo, navek tak mora biti,
da muž mora iti festunge graditi,
bedeme kopati i morta nositi,
z repom podvinutim kakti kusa biti.
Kmet nezna zakaj tak baš mora biti
da su kmeti gladni, a tabornjiki siti.
Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo,
pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu,
kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu,
pri koncu pak Turčin potukel nas se bu.
A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam
il v katedrale v Zagrebu,
gde drugog spomenka na grebu mu ne bu
neg pesji brabonjek na bogečkem grebu.
( Miroslav Krleža )