smotani
nedjelja, 18.09.2011.
ukradeni vikend...
Nevjerojatno je slatko „ukrasti“ vikend .... kako je stihija na poslu u zenitu odlučio sam – sabrati misli, emocije, čuti malo sebe pored svog žamora, galame, presinga koji ovih dana vlada.... ali, kako kad rekoše... radni vikend!?.... sjeli smo, za okrugli stol, Smotani, Kiki, Oblak i ja.... rasprava je trajala.... ko u pravoj demokraciji svako je imao pravo za riječ.... istina, Smotani je sve prekidao i naprosto inzistirao na svojem .... idemo na ranč! Oblak se nešto mrštio, ali, rekao je.... ja imam specijalne zadatke slijedeći tjedan ( barem su tako gospoda Sjerković, Vakula ali i uvažene im kolegice najavile) pa bi ovaj vikend još, barem malo, bio luftiguz.... Kiki je racionalno sve stavio na papir i pokušao naći zlatnu sredinu... te idemo u petak vraćamo se u subotu... Smotani reži li reži.... Oblak negoduje....i, kako to u pravim demokracijama biva, lupio sam šakom o stol...e sad je dosta.... idemo u petak poslije posla.... povratak ... nedjelja oko podneva... i, demonstrativno sam se digo od stola.. .vi bute tu meni vježbali demokraciju...  I, uputili smo se – pomalo sretni ali sa malim osjećajem krivnje.... ekipa radi a ja .... idem na vikend....ali, bez grižnje savjesti..jer, radio sam prošli vikend, svaki dan do osam – devet.... idem još malo pripremiti se za finalni okršaj.... trebat će mi snaga, mirnoća ali i puno više od toga.....  Nevjerojatno je kako sam od vikenda napravio „dane“ uživanja.... bez nekog presinga, bez razmišljanja što me sve očekuje...misli sam posvetio stanju svoga tijela i, naravno, jačanju duševnog mira.....a to....to je predivno u zelenilu, u ljepoti prirode....... ljeto doista još traje..  Pokazali su to i paradajzi  radić  gerber na kojeg sam tak ponosan   ali i nezaobilazne frajle  ruže    sve miriši životom i teško je ne oporaviti se, ne napuniti se... iako tek vikend...ali dovoljno za iskušenja koja slijede......  i moje krtice, i dalje, sa osobnim potpisom, rade neke skulpture po ranču.... ali, nisu sve njihove „kućice“ tako umjetnički uređene...a ne...ove su ... posebne ( valjda su im to ladanjske kuće)   sreo sam i žabicu... vjerojatno jednu od onih kaj se izlegla u mojoj bačvi   danas sam, poprilično vremena, laganim tempom, brao radić.... kako je naravno previše ga za salatu, malo ću zblanširati za zimu...neka vitamina..... i dok sam brao ulovio sam se da razmišljam o danima koji slijede...a ne! Oni će i tako biti.... ja sam tek prolazna točka u njima i ne dam da mi ništa ovaj, ukradeni vikend, pokvari ... kad sam došao doma redom .... pranje radića... ( da, da... u kadi... pa brže je )  blanširanje....i, kad se ohladi u led..  I, nisam se već dugo hvalio svojim Kirom.....ali, samo zato što se tako dobro osjećam da me sve strah opustiti se i u potpunosti uživati..... no, moram...moram reći da sam .... totalno drugačiji ( a kakav tek budem...pih  ) .... glavobolje.... hm, da se svaki dan ne vidim u špigl, osim kaj se prestrašim,  mislil bi da niti nemam glavu – ko perce je... , noga ... ona je, konačno, postala dio mene, zajedno hodamo, zajedno i poskočimo....i, zahvaljujući tome, izgubio sam jedan od „zdravstvenih“ nadimaka – Her Flik  no, osim njega, izgubio sam i svoju Helgu.... ona je već, shodno promjenama, nastupila na novom radnom mjestu...tako da.... novu Helgu ne želim tražiti, ova je bila jedinstvena.... onda ni ja ne bum Flik. Ruke, noge.... trnu jednom posebnom energijom.... svaki puta kad me taj val trnci prođe osjetim novu snagu, novu energiju... i baš si nekak mislim...koja je razlika od „onih“ i „ovih“ trnaca.... ali, ima još jedna, za mene jako, jako dobra vijest...konačno mogu obuti cipele, izdržati u njima cijeli dan ( koji je poprilično dug i naporan) i, tek navečer, kad ih skidam, prvi puta oslobađam žnirance...a noge... nisu natečene.... koliko god me strah da je ovo predobro da bi potrajalo toliko ne mogu ne veseliti se.... do te mjere da sam u petak, na jednu, meni i nama posebno dragu pjesmu (dođe nam kao neka „himna“), zaplesao sa „Helgom“ prije njenog odlaska.... Sretno tebi Helga...ali, ne buš me se sam tak rešila......  |
- 20:35 - Komentari (38) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||