smotani
ponedjeljak, 04.07.2011.
Vatreno slavlje :)
 Iako nisam planirao nikakvo „obilježavanje“ današnjeg, zapravo sad već jučerašnjeg, dana dogodilo se nešto što niti u najluđim snovima nisam mogao pomisliti a kamoli poželiti....  Nedjeljno, slavljeničko, jutro je započelo uobičajeno, kavica, malo vijesti, ranoranioci – telefonski čestitari, odlazak po Eu koju sam vodil na pikaču, usput kratka nabavka njoj i meni potrebitih stvari... ručak koji je njena majka spremila rado sam ponio doma ( jer, naravno, nisam tada bio gladan) i, kako je i red, za svoj rođendan, nastavio mrčiti po nekim radnjama koje do sutra moraju biti gotove – no, moram priznati, nije da me je išlo – štrajko sam na svakom koraku.... Oko osam sati nazvala me „mama“ uz ispriku ako me probudila....“ma daj, kaj ti je, pa spremam se u deset na vatromet.....“ – poslije sam shvatio zašto taj poziv...ma koja provjera jednog maila....  Oko deset sam krenuo prošetati do nasipa i pogledati vatromet... kako sam na netu otkrio da će biti dvije rapsodije.... krenuo sam na prvu sa namjerom, ako vrijeme bude dobro, malo prošetati i dočekati i drugu..... Ma što ja namjeravao, sve je ispalo totalno drugačije  Dok sam se „penjao“ na nasip čuo sam svoje ime...okrenuo se... a ono, kolegica, frendica s posla sa femili... nakon kratkog razgovora shvatio sam da će se okupiti „naša“ ekipa.... sve mi je bilo pomalo čudno...zakaj baš tu? Kaj niste išli malo niže ili s one strane..... no, sve je u sekundi razriješeno... naumile su – a one kad naume i ostvare, nać se na nasipu i mene, makar za uši, dovuć tamo... kada me ugledala podivljala je od veselja jer, sve su pripremile samo je bio problem mene dovuć...a ono, ničim izazvan, pojavio sam se.... i nije prošlo par minuta okupilo nas se petnaestak ...što kolegice, što njihovo „prateće osoblje“ – muževi i djeca – koji su, punih ruku došlo na nasip.... kola, fanta, piva i kolači za tren su prekrili stol a mi smo se razmilili po okolnim klupicama – dakle, ovo nisam, doista, mogao ni pomisliti......  i dok je, ne tako daleko, čula se muzika, uz smijeh, šalu, poneku strelicu ( a kako bi bez toga) čekali smo prvu rapsodiju a nje nema pa nema... opet sam nekaj smotal sa svojim (dez)informacijama... no, kako god, mi smo se družili, kratili vrijeme do vatrometa ma kad on bio... u jednom trenutku ugledao sam „tatu“ kako iz pravca parkinga donosi.... tortu.... i dok je on prilazio plam dviju svjećica istoga broja lelujale su u, do tada mirnoj, noći...a onda...onda je „mama“ povela a ostali popratili izvedbu rođendanske popevke..... i to jedne od meni najdražih  kako god zvučala u ovo doba noći ... .rasplakala me je izvedba mojih najdražih s kojima provodim najveći dio dana..... i, dok su odzvanjali njihovi glasovi, zamislio sam, baš kao klinac, želju i puhnuo u dva plamićka.... Nakon pjesme svako je uzeo komadić već narezane torte.... razgovor, šala, druženje se nastavilo.... pa sam i saznao kako im je palo na pamet da se ovdje nađu... Odgovor je bio kratak i jasan ... „mama“ je jutros vidla ovdje, na blogu, da sam sinoć svratio na nasip i, nije trebalo puno....ideja, organizacija, sve je bilo, kako kaže, u pola sata riješeno... jedino je „tata“ morao u nabavku po pijaču a ona je složila i, meni omiljenu, pitu od jabuka..... a evo, ni ja im nisam radio problema i, ne znajući pojavio sam se na tulumu, dobrovoljno....zaboravio sam kako smo se nekada, doista u pet minuta, dogovorili za druženje.... danas, kada smo svi malo, zbog situacije, odsutni, ovo je bilo pravo osvježenje..... da, moj je ročkas posljednji koji ćemo, i kao kolege, provesti zajedno.... zato je ovo još vrednije, još draže i srcu slađe.... toliko da sam nakon dugooo vremena, popio i cijelu pivu .... pa ne slavi se istoznamenkasti ročkas svake godine (jedina je prednost... sad nemrem, barem godinu dana, smotati brojke i muljati s godinama) Ništa, baš ništa nam nije moglo pokvariti ovo kratko ali slatko druženje..... pa je i doček vatrene rapsodije došao „ko iz topa“ - baš si mislim...kak je gruvalo možda je fakat bilo i iz topa....   I naravno da smo ostajali na momente bez daha....što od dima, mirisa...ali i od predivne ljepote na nebu       Nikada nisam, a ne vjerujem niti da ću, ovako proslavio rođendan ... ne samo nenadano, nego toliko lijepo i spontano a nadasve... toplo i iskreno..... toliko je malo potrebno za ispunjenost, zadovoljstvo....a opet, ponekad mi se čini tako nedostižno..... no, nije...nije nedostižno... ova večer to potvrđuje I što reći..... HVALA VAM!  Ovo je, moram priznati, bio jedan od onih ročkasa koje ću pamtiti po lijepom ..... i možda moj i je posljednji u ovakvom, kolegijalnom, sastavu..ali, drage moje, ni Vi mene, a bome ni ja Vas..... nećemo se riješiti...nikada! I, ne mogu a da se „tateku“ ne zahvalim kaj je bil tak dobar ekonom..... Hvala ti! Trenutno sam, pun dojmova, topline, opijen tom našom povezanošću..... još uvijek sam u nekom transu... ili je to od pive?  Nisam ni sanjao kako je dobro obilježiti ročkas na nasipu.... još kad ti i vatromet prirede ...  |
- 01:48 - Komentari (21) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||