smotani
srijeda, 01.06.2011.
još se ne dam, još me ima ;)
Kako je bilo i za očekivati ludilo me odvuklo od svih dragih zanimacija i gušta.... ali, kao da dokazujemo onu „što te ne ubi to te ojača“...e pa sada...da sam ojačao baš i nisam..... ipak i sa desetak kila manjka još uvijek stojim na svojim nogama. Dapače, rekao bih, letam ...čak... s jedne lokacije na drugu, s jednog puta na drugi, s jednog „specijalca“ na drugi.... tako da sam dva petka zakasnio na vikend...aha, jel se to vama kad dogodilo? Dođem nakon cjelodnevne strke doma, krepan od umora, zavalim se u krevet da poravnam leđa...a ono...hop – do jutra... i onako smotan kakav jesam, hop, kupiona i bris... poberem lap, torbu s papirima i juriš na posao. Dođem u garažu pet do osam i čudom se čudim kaj me portir posebno pozdravlja i žali.... na parkingu .. nigdje žive duše... pa dobro di su svi? Kaj je ovo? Dođem u firmu, mrak, tišina – ne da nema motoriziranih nego nema ni pješaka! Hm..... započnem dan kao da me se ništa ne tiče...doći će svi.... oko pola devet polako kljuca... nekaj ne štima, nekaj ne štima! Nazovem „mamu“....zvr....zvr.....zvr.....zvr....zvr.... MOLIM ups...kaj se dere, pak je zaspala... čuj, kaj je s tobom, zaspala si? NE, SPAVALA SAM! MAGARAC JEDAN KAJ TREBAŠ? Hm... dobro jutro draga, pa zabrinuo sam se kaj te nema.... DI ME NEMA? Pa na poslu miša mu! AAAAA KIKIIIIII, SUBOTA JEEEEE! Ups.... pssst....spavaj ...oprosti...laku dan..... gledao sam u telefon pet minuta u čudu – fakat sam posenilio! No dobro kad me već podsvijest dovela, zasučimo rukave.... U BOOOJ...... koja uživancija bez zvrndanja telefona.... no, kako smo svi u pojačanim aktivnostima zbog famozne dezorganizacije, pardon, reorgannizacije, a opet, dodatno smanjenih kapaciteta zbog odlaska još jedne porodilje ( to je ona peta koja „nije bila sigurna“ ), pa zbog odlaska „stimulativnih“ umirovljenika ( a je im stimulacija...daj kaj daš..:)...ma da ne kukam dalje .... oko jedanaest se pojavila i mama.. poprilično oštrog pogleda..... i smirenog glasa.... izvoli gablec.... mmmmm moja omiljena štrudla....  isplatilo se prevariti i doć na posao. Drugu sam subotu, onako znalački, prespavao do devet..i, probudio me fon.. pogledam na vuru..aaaaaa... kasnimmmmm... MOLIIIMMMM s druge strane urnebesni smijeh.... da nisi možda spavao? Samo da vidiš kako je kad te probude...subotom... ajde, kad nisi već na ranču, dođi na ručak i usput ćemo završiti..... Nakon ta dva velika propusta odlučio sam poslušati dobar savjet jedne drage osobe.... „ pa zapiši si u mob da te podsjeti..“ i tako, petkom u 15,50 zvoni podsjetnik „spremaj se i briši na ranč!“ ...i, ne kasnim više .... Naravno, ta dva tjedna bila su idealna da mi priroda pokaže kako ona brzo napreduje dok ja kaskam u svakom koraku života... trava me, na drugoj livadi, prerasla, ruže su procvale a vrtovi....hihihi bila je prava nauka pronaći ono kaj sam posadio.... no, ove me radne aktivnosti vesele i barem to vrijeme ne stignem razmišljati o ničem osim o tim predivnim biljkama, o njihovoj ljepoti i razularenosti.... hm...to me nekako podsjeća, ipak, na život.... Česte grmljavinske nepogode opet me dovode u stanje stend baj .... za pod spreman.... ali, molim svekoliko nebo da bude malo tiše....i malo manje opakije.... a ne da mi svoju svijetlost isijava iz prekidača...drži se gromobrana.... I tako, leteći, trčeći ,,, pokušavam uhvatiti ovaj ludi nametnuti tempo, iako sve je jasnije..... puno nas neće nastaviti trčati ni počasni krug....... no, kažu, svako zlo za neko dobro...e pa čekam to dobro... neće me valjda, opet zaobići..... ma neće, neće garant... kad pogledam ovu ljepotu...dovoljno je da mi vrati osmijeh i snagu za svaki novi izazov....  neka igre počnu...ma ne..neka se nastave..U razmišljanju spot ili slike prekinula me „jedna vaga“....koja je prevagnula (pa zato i vage služe  ) Iako sam danas već naišao na post o plesu kod drage Carle nsiam mogao odoliti ne staviti ovaj svoj spotić koji ima storiju.... nedugo na jednom druženju (hranjenju) sa našim kolegama bili smo u jednom restaču sa domaćom glazbom (znaju oni odabrati). Dečki su lepo svirali zagorske popevke da mi je sve došlo zaplesati.... ponese muzika, ponese... No, zadubili smo se u jedan ozbiljni razgovor a u pozadini se čula najava samo za gospona J.... i njegovu „nesretnu ljubav“ ...no, kako oni slabašno razumiju naš jezik uživili su se u muziku... i hop...“Kiki, may I ask....“ ups.... moja „ljubimica“ .... istina pokušao sam se izvući, ali negodovanje svih prisutnih ( više njenih kolegica i kolega) dovelo me u nezavidan položaj... Hm... ma kud sve tud i to..... i, ne sumnjajte, kako je nagovaranje potrajalo morao sam „za kaznu“ otplesati još jedan ples...a taj...e taj me izmučio.....dečki su raspalili čardaš a moje su noge raspalile navečer onu poznatu „joj boli, joj boli, tko ti plesat dozvoli?“ ...No, kad sam već confused Kiki, smoto sam joj spotić za uspomenu na „naš prvi“ ples... ah, koja romantika..... i to baš nije bio dobar potez... kada je u razgovoru shvatila da je to priroda sa mog ranča pala joj je ideja da jedan vikend provedu tamo...... nadam se da će zaboraviti..iako, sumnjam, nisu oni confused....  A za ovaj je post, u ovo doba, definitivno kriva moja migrena..... ni zid ni čekić nisu pomogli pa sam ju odlučio malo zabaviti  I da ne zaboravim.... Prva pričest prošla... stigao sam u zadnji čas..ali, stigao sam.... doduše, izbjegao sam kasnije druženje, ali kumica je to nadoknadila jednom svojom predivnom gestom...o kojoj...drugi puta ...  |
- 01:15 - Komentari (29) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||