smotani
ponedjeljak, 04.04.2011.
time offfffffffff
Kratko, ali...slatko.....  Što vrijeme, što posao, što osobni razlozi malo su me maknuli od ekrana u onom dosadašnjem, opuštajućem smislu.... nema igrica, nema bloga.... tek povremeno kladionica ( a bolje da se i toga maknem kako me ide.....  ali i to je igra....igra života...i ne, ne vjerujte onoj „ko ima sreće u ljubavi nema u kartama i obratno...“ – dokazano.... )Baterije su na izdisaju i koliko god se trudio ne mogu ih regenerirati. Možda i nemam volje....ko zna..... Jedno je sigurno..... kad čovjek nema volje, kad nema motiva – teško može stići do cilja...no, ostaju neki drugi motivi, neki drugi ciljevi protiv kojih sam se borio ali koji, očito je, ipak su mi jedini dostižni. Kažu da čovjek sa svakim ostvarenjem cilja treba biti zadovoljan....pa, priklonit ću se toj misli...... nevoljko, ali očito je to to.... Do nekih novih susreta u koje vjerujem, još uvijek cijelim srcem, napunjenih, možda nekih novih baterija, ali sa osmjehom na koji smo svi zaboravili ostavljam vam topli i iskreni pozdrav i veliku pusu.....  I ne, ne može bez slikica koje su mi, barem malo, izmamile osmijeh ovaj vikend.... barem meni....i barem malo.....       Eto, nekako sam u svojim mislima, pa neka ovdje barem svira.... tiha muzika koja srce dira....i, žao mi je što ne mogu s vama podijeliti svoje spotove ovih pjesama (osobni su pa, naravno, želim i da takvi ostanu zapisani u mome srcu  ) ali, ostaje smisao, ostaje tiha muzika, ostaje ono što sam, ne jednom, rekao da će zauvijek tu ostati...... No, nećete me se tako lako riješiti....  bit ću ja i dalje vaš dosadan gost čim mi prilike to dozvole......  |
- 21:00 - Komentari (92) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||