smotani
utorak, 28.12.2010.
Rodija se.....:))))))
|
Rekao sam Vam već da čekamo podmladak, u povećem broju... e pa, počelo je .... Zato ću ovaj post posvetiti malom Mrvičku koji je ugledao svijetlo dana Dragi Mrvičak, Iskreno, nisam smislio bolje ti ime jer ovi tvoji od njega prave cijeli doktorat.... naravno, povremeno sam bio upoznat sa tijekom usaglašavanja stavova, ali, maleni moj, izgleda da ti je to teže s tvojim roditeljima nego sa Državnim proračunom... ma da, u pravu si. Proračuni trpe brdo rebalansa a tvoje ime, kad ga jednom upišu, ostaje... zato, nadam se da ćeš, kad odrasteš, biti ponosan njime kao i ja svojim.... Ma, viš ti mene – ne? Dobro, budeš me vidio, a onda ćeš i shvatiti da nije čudo da skrećem s teme. Vjeruj mi i ja sam uzbuđen tvojim dolaskom. Svaki sam dan slušao kako napreduješ, postao već imun na urlike tvoje majke koja se, zamisli molim te, žalila da ju tučeš?! Dobro, nisam nikada bio trudan i ne znam kako je to, ali, reci mi maleni da to nije baš tak.... jelda da mama nije kužila da ti je pretijesno kad se okrećeš – gle, ona ti je tatu „izbacila“ iz kreveta dok si ti rastao jer kao „ nema mjesta“ a tebe je stisnula u onu bušu i čudi se da te osjeti kad se protežeš...pih... ma, ne brini, pa mi muški si moramo držati štangu.  Danas, kada mi je tvoj tata javio vijest zaplakao sam ko klinac..... a znaš zakaj? Maleni moj – ček, prvo da te zamolim nemoj se ljutiti kaj te zovem maleni moj.... ti, htio ili ne, maleni si od svih nas .... jer, godinama smo te svi iščekivali, pratili terapije i pokušaje tvojih roditelja...i da, sad dolazi i ono zašto sam zaplakao – zaplakao sam od sreće . jer, toliko si čekan, željen i voljen da je to neopisivo.... ali, znam... znam maleni da si to već i osjetio. Samo mogu zamisliti sliku tvoje majke kako te nježno privila na grudi....ali, moram ti nešto reći – i tajo ti je ko pekmez... kad me nazvao plakao je ko malo dijete .. tak da prvo nisam ni kužil da si ti „krivac“ Znam da su te već svi ižnjarali preko stakla a samo majka te ponosno drži u rukama. Čuo sam od taje da te ni sestrama...ma ne, ne tvojima, medicinskima, ne da u ruke – joj,joj, a onda bu se žalila da hoćeš samo na ruke.... Maleni, nemaš pojma koju si radost danas unio u naša srca, koliko si topline donio u ovaj prohladni dan, koliko si osmijeha izmamio na naša lica.... a bake... maleni moj, a bome i djedovi...poludili su od veselja – to se već gibanice peku, odojci naručuju, demižonke nose ... sva sreća da buš ti zbrisal sa svojim roditeljima u svoj mir – pa to je fešta koju budu i susedi pamtili.... naravno po buci....  ali, maleni moj, kad malo porasteš, ne gine ti ta buka.... a znaš zakaj? Ovi tvoji roditelji su ti tak opićeni veseljaci da te moram upozoriti na vrijeme... a sada, s tobom, siguran sam da će njihova srca još veselije pjevati, još glasnije se smijati, a njihova ljubav, sada, siguran sam, bit će još više nemjerljiva.... Dolaziš u predivnu obitelj – oprosti, ali to sam ti morao reći kao neutralac – jer, nije mi svejedno kud ideš.... i siguran sam da ljubav koju si već i osjetio, od tebe će stvoriti predivnu osobu. Ne brini, ako ćeš se trebati malo posavjetovati ima tu puno teta i jedan striček ( koji bi u ovom timu uskoro mogao i teta postati  ) koji će te rado saslušati – samo, bojim se da od ovih tvojih nećemo ni stići na red..ali, samo da znaš, ako zatreba – tu smo ....Molim? Ma ne brini – druge godine ( e ovo baš bedasto zvuči, jelda?) stižemo tebi na upoznavanje – čim se malo aklimatiziraš, ojačaš eto nas do vas.... A do tada, lijepo papaj, puno spavaj i rasti da me ne bu strah primiti te kad dođem.  Dragi maleni, dragi Mrvičak.... neka ti je dug, sretan, lijep i blagoslovljen život uz predivne roditelje.  I znaš, nemrem a da ti još nekaj ne šapnem.... sad kad ih je krenulo, možda dobiš i seku ili bracu..a ? ma da, znam, znam da ti želiš...ali, kako bude... svijetlost si unio u njihova ali i naša srca i znam, znam da ćemo biti pravi kumpići...... Sretno maleni!  PS kad dođeš mami na klopu daj joj jednu veliku pusu od mene! A ostalo ću joj ja reći možda već sutra..... I, znam da ti je tajo sad ko i „Jurica“ neka, neka......  |
- 21:00 - Komentari (42) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||