smotani
ponedjeljak, 27.12.2010.
Ispunjen vikend...
|
Prošao je još jedan vikend – ovaj puno posebniji od uobičajenih – Božić i duh velikog Rođenja svima je, barem malo, unio svijetlosti i mira. Još jednom, svima Vam hvala na čestitkama.  A kako je meni prošao ovaj Blagdanski vikend? Bilo je svega .... na sam sam Božić, uobičajeno, bio kod punice i junca na ručku. Ove je godine bilo puno burnije, jer, bili su i kumovi sa malom kumicom... konačno, pa Sanja je krsna kuma...., naišla je i Ea, Ivana i Mladen, Tihana....nakupilo nas se poprilično, tako da se i ona u jednom trenu zapitala – Isuse, otkad Vas sve ovako na okupu nisam vidjela....i stvarno... ima tome vremena – svi naiđemo, onako, kad nam vrijeme dozvoli – ali, ovaj smo se puta dogovorili „napuniti“ joj kuću – jer stalno govori „ma navratite, pusto mi je...“ Naravno da je malena, s vratiju, gledala gdje je bor...ali, ne, ne zato da vidi što je njoj Isusek donio... prvo je ispraznila veliku vreću koju su donijeli – jer, Isusek je „zabunom ostavio pod njihovim borom“ – za punicu, junca i... ma za njenog kuma... a onda je, kao slučajno, ugledala svoje ime na jednom paketiću  ... pa na drugom..pa na nekoliko njih... i, zaključila „ pa Isusek stvarno misli da sam bila dobra ove godine“ i, pobjedonosno pogledala svoje roditelje. ... ne, nije tu bilo nikakvog pretjerivanja . tek nove bojice, jedna jakna, trenirkica... ma ne, ne sve od mene....a kako je ko „novi“ naišao, tako je okecama gledala da li je Isusek kaj za nju ostavil kod nje/njih...  Kao i prethodnih godina u darivanju nismo pretjerivali.... sitnice, a opet, korisne sitnice i znak pažnje.... tako sam se nakupio krema za brijanje ali i onih poslije... miran sam juhuhu .... a kumica – ona može crtati do mile volje – alata joj neće usfaliti dugo vremena. U jednom trenutku je, onako važno svima rekla, „izgleda da je i Isusek čuo da me učiteljica pohvalila da bolje crtam“  Kako se pročulo da sam nakon Balaševića, nakon puno godina, uzeo gitaru u ruke i malo zasvirao, tako je i punica molila, barem jednu, njoj posebnu dragu pjesmu... ne znam jesam li Vam kada rekao kako je Sanja predivno svirala klavir, sintić.... a gitaru je, onako, ponekad primila i pomalo učila....Primili smo se „posla“... Tihana, koja je „luda“ za sintićem, ja sa Sanjinom gitarom koja nije poodavno naštimana ( a nisam je bome ni ja nešto – žice su malo......khm, khm) ali, zvuci, ma kako nespretni i hrapavi bili, prolili su svoje note u toplome stanu, zagrijali srce prisutnih, ali i izmamili laganu i tihu pjesmu.... ma baš je bilo dobro.  Punica je u jednom trenutku, zamagljenih očiju, prišla Tihani, zagrlila ju, i tiho šapnula... „hvala ti...“ siguran sam da su je note sa sintića podsjetile na sate kada je Sanja znala prebirati po tim tipkama i zajedno s punicom zapjevati... Naravno, sve to morala je začiniti kumica.... „a ko će mene naučiti svirati?“ Ne znam, fakat ne znam ko će te učiti, ali, ima muzička škola .. .jedino, uz sve svoje želje nisam siguran kad to stigneš ugurati u raspored.... „onda me vi bute malo naučili“ bila je njena, konačna, izjava.... nisam siguran ko su to „vi“ – ali, otkrili bumo...ubrzo... Jučer sam morao malo skočiti do posla – pa dežuran sam, ali, ništa strašno, tek da obiđem portira i poželim i njemu sretan Božić i usput obavim brzinski jednu radnju... nakon toga, uz lagane pahulje snijega, prošetao sam malo do majke, malo do Sanje a u povratku do Ee na ručak..... I ne, neću ovaj lijepi vikend kvariti dogodovštinama današnjeg dana...a ne... Nova nam se naglo približava. Razmišljam o prošloj i o nadolazećoj. Zaključujem da za prošlim mogu žaliti i boljem se samo nadati... no, rezime tek smišljam..... a do tada...za moju punicu si bum malo popeval  |
- 21:00 - Komentari (11) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||