smotani
ponedjeljak, 18.10.2010.
na zdravlje :P
|
Ne kužim... Danima već kašljem, kišem, peru me sinusi..i, bio sam siguran da ću se preko vikenda jače oporaviti, jer, prošla je i faza u kojoj sam ostao bez glasa  (koji je mir taj dan bio na poslu), kao manje sam sa sinusima imao problema... kad, ujutro... ustanem ja, spremam se za posao – a sve nešto mi ne da krenuti brže – kašalj koji me dovodio do gušenja, malaksalost... ne kužim... pa trebalo mi je biti bolje! Dva dana nisam izlazio, pio po naputku čajeve, vitamine, a čak...čak sam i koju žlicu meda ponjupao.....   I, konačno, spremim se do kraja, uzimam smeće, otvaram vrata... a ono napadaj za vola ubit a di neš ovakvog mlakonju ko što sam ja? Stajao sam u hodniku dobrih desetak minuta, naslonjen na zid, dok nisam malo došao sebi (jelte...kad već ne mogu tebi ) , uzeo fon, nazvao šefiku...i jedva, jedva joj rekao – «možda kasnije»... napadaj je opet počeo... išao sam, bez razmišljanja nazvati dokicu – nemam pojma kad moja radi (ne mogu nikako zapamtiti to – parno, neparno – uvijek me podsjeti na onu vožnju par, nepar) ali, svejedno...u mom kraju, svi me znaju ( zapjevam ja i okrenem brojček) ... javi se sestra – naravno... do dokice nisam ni stigao – kaže gužva je ako nije frka nemojte ni dolaziti, pa dajte se čujte! I sad gledam, ne čujem ni nju a kamoli sebe..ali, kaj da delam? Za promjenu, odležite barem jedan dan...ali odležite – to što ste doma ne znači i da ležite! Hm, pa zakaj ona tak viče  – čul sam to dobro ( bolje da nisam).. naravno, pitala me jel kojim slučajem imam temperaturu – jer to bi događaj..a skoro desetljeća, pa da zapiše... imam, imam sestro 36,3 .. strašno se osjećam.. vidim, vidim da se i vi smijete..ali, ja sam hladnokrvna životinja i sve preko 36 je grozno za mene... no, dobro, skinuo sam se – jer eto, neću prošetati do njih – a dan stvoren za šetnju – kiša, bljakasto vrijeme, tmurno...- obukao u trenirku, skuhao po redu – čaj i kavicu... i... malo za komp – e pa sad.. nisam, nisam mogao odmah leć jer me kašalj toliko mučio da sam morao prvo, nježno, njega ununati..i jesam – pojeo sam pola teglice meda – ljudi – pa ja ne volim med!? Ali, bratić mi je donio svoj – ma nije što je njegov ( jer, ja i dalje ne volim med) ali, valjda ima nešto u prirodi, planinama pa i u tim radilicama koje su ga radile... med je.. a jestiv .. no, moram priznati, svaka žličica koja je klizila kroz grlo kao da je bila melem i na glasnice i na mandule... osjećao sam da jačam  - a najbolje da i ne bi od toliko kalorija...  Nakon oko dva sata, oko dvije litre čajeka, pol teglice meda, nekoliko kila mandarina ( ne, nije da si brojim ) malo se stanje smirilo – u međuvremenu sam pokuckao sve (nemreš bilivit – sve?)  režije, kliknuo i izvrši...i, malo prilegao.....Probudio sam se mokar ko da sam iz kade izašao – sad bi moja majka rekla «to ti je zloćestoča izašla van» ajde... znači ... znači sad sam bolji?  Krenuo sam prema kuhinji.. ta vrijeme gableca je odavno prošlo – ali, ni sim ni tam ( moja bi majka sada slikovito rekla...ni vrit ni mimo )... nisam gladan... opet malo meda, čajeka...i u krpice (bez zelja, molim)... i, naravno, u međuvremenu sam prozračio sobu, razbacao posteljinu, promijenio.... ma vidi ga na, em ovakav, em moram delati... opet mašina veša..aaaa ko bu to peglal??' metri se slažu u zrak a ja nikako da uhvatim korak..pih...  Zalego sam, okrenuo CMC i ubrzo je bila predivna Tošina pjesma koja me odvela u još jedan, predivan, san.....  I tako, cijeli dan sanjarim, izbacujem zloću iz sebe, liječim se... valjda bum se do sutra oporavil? Ko zna.... Aaapcihaaaa .... bem mi zdravlje ......( ima i jedna narodna... hihi) Ah... nisam već dugo spomenuo osmijeh ;) danas, ujutro... br 1650  , popodne 1649  - ali, stalno se tu negdje vrtim  dobro je , nema euforije ali ni ne ronim previše – što će reć... stabilan sam ( e, baš jesam.. ali, jako se trudim...jako) |
- 21:00 - Komentari (36) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||