smotani007@gmail.com


Uranova pikula
oprostit ćeš mi
sam sebi neću
ne plaši se
molim te
nemoj me se plašiti


Pahuljica
U visine k tebi, do zvijezda ću ići
k ostavljenima dolje anđeo će sići
Zajedno ćemo dragi vinut se do zvijezda
za voljene svijat neka nova gnijezda



















smotani

ponedjeljak, 04.10.2010.

posljednje pismo...



Nisam baš siguran da održati ću riječ
Nisam siguran da ništa ti više neću reć
Al nekako kao da gubim nadu
Kao da vidim sve veću maglu

Da, jesen polako kuca na vrata
Podsjeća me to i kazaljka sata
Ali nikako ne mogu shvatiti sebe
Da polako venem bez tebe

I, koliko god osmjeha ja na lice stavio
Koliko god maski za lice pribavio
Navečer, kad svjetla se sva ugase
Tada nađem vremena za sebe

Istinu tada, duboko u sebi tražim
Kao da po dubokoj, mutnoj vodi gazim
Izlaz iz tog mulja ja ne vidim
Čini mi se – sebe se stidim

Pogriješio sam puno puta u životu
Nikada neću «odraditi» pokoru
Ali, da li ona više smisla ima
Dolazi još jedna, pusta, Zagrebačka zima...

S jeseni kao da se bitne stvari dese
Kuda li to ideš Svijete?
S jeseni ponekad krene dobro
Ali, što bi sada pomoglo?

Pitanja koja si postavljam stalno
Pitanja na koje odgovore tražim odavno
Pitanja koja bez odgovora ostaju
Pitanja koja dio života mi postaju

Da, pišem ti posljednje pismo
Već odavno mi «zajedno» nismo
Ali, nikada nisam od te riječi bio
Nikada slovo sakrit nisam htio.....

Bar papiru koju riječ kažem,
On mi neće reći da lažem
A samo srce moje istinu osjeti pravu
Ja te i dalje volim kao meni osobu dragu

Ma koliko ti loše mislila o meni
Nikada riječi protiv na tebe dao ne bi
Zato pismu odajem tajne svoje
Još te voli ovo ludo srce moje

I da, posljednje pismo – već nebrojeno po redu
Opet ću draga baciti u rijeku
Možda, možda te uz rijeku nanese put
Naiđeš na papir, već pomalo žut...

To moje riječi tebi su upućene
Moje su suze u njemu prigušene
Znam, znam da vezu prekinuti sada ne mogu
Zato još jedno pismo bacam u ovu vodu....



320





"jednog dana kada odem ostavljam ti ovo sve
nek te suza na papiru ova podseća na mene
da imali smo nešto, mnogo više nego ljubav ...
ali ipak ja to nešto nisam znao da sačuvam….."



….pamti me po onome što sam bio, a ne po onome što sam sad....
gorak, gorak čemer i jad - moj najnoviji su sklad……..

- 21:00 - Komentari (25) - Isprintaj - #

< listopad, 2010 >
P U S Č P S N
        1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30 31

O blogu
Kada sam se prestao okretati
Koraci su postali laki...
Nisam prestao misliti...
Niti želim zaboraviti....
Samo.... želim živjeti....





Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....

svemir,svemir

 photo kava2.jpg



kavu/e molim:)


Counter
Vas je bilo...













Od drage Mirjam...
Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa.....

Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan.
/Phil Bosmans/
/hvala Mirjam/



Khevenhiller
(mojoj majci)

Nigdar ni tak bilo
da ni nekak bilo.
pak ni vezda ne bu
da nam nekak ne bu.

Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo,
kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo.

Tak i vezda bude da nekak ne bude,
kakti biti bude bilo da bi biti bilo.

Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo,
pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu.

kak je tak je, tak je navek bilo,
kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu!

Kajti nemre biti i nemre se zgoditi,
da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi.

Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti,
da kmet neje moral na vojščinu iti.

Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo,
kak je bilo, tak je i tak bude bilo.

Kak je navek bilo, navek tak mora biti,
da muž mora iti festunge graditi,

bedeme kopati i morta nositi,
z repom podvinutim kakti kusa biti.

Kmet nezna zakaj tak baš mora biti
da su kmeti gladni, a tabornjiki siti.

Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo,
pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu,

kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu,
pri koncu pak Turčin potukel nas se bu.

A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam
il v katedrale v Zagrebu,

gde drugog spomenka na grebu mu ne bu
neg pesji brabonjek na bogečkem grebu.

( Miroslav Krleža )






..... i... meni.....