smotani
petak, 19.06.2009.
I opet nerad.. :))))
|
Kad će taj petak? Cijeli tjedan mi ta misao zuji po glavi. Nekako, mislim ako ga često spomenem brže će doći...no, sve ima red pa i dani u tjednu. Ovih dana sve se vrti oko gungule na poslu, oko novih umotvorina, novo – starih ispada.. sve je nekako odviše tajanstveno, začahureno ali, svaki dan pomalo pukne neko novo iznenađenje. Jedino što me u cijeloj ovoj gužvi veseli je neko zajedništvo koje smo, kao iz inata, proširili – jedino, pitam se dokle će trajati? Jučer sam čak u jednom trenutku i zapjevao onu „kad se male ruke slože...“ je da su me svi malo začuđujuće pogledali, zapravo pokušali pogledati jer sam se okružio brdom registratora i papira dokazujući ( nemam pojma kome) kako ne treba raditi.. no, ta me pjesma koštala nagradnog – kao pun si volje, entuzijazma pa ostani i napravi još ovo i ovo...aaaa ajde, odradio smoto i to... ma samo da za kosu ne vuku ( a mene bome imaju i za što potegnuti hihi)  Sve više je izgledno da je osveta malog od palube upss.. pardonček, kapetana palube na vidiku... mislim da će mi lijepo zapapriti sedmi mjesec, ali u dišpet njemu i u inat svima ja samo pjevam..  ma kako ko to shvatio.. istina, kad dođem doma prvo imam jedan monolog za isprazniti sve iz sebe..ali, ne dam im gušta.. ne dam! Iako, pomalo se pitam koliko mogu to izdržati – ja i moj oklop koji me tako vjerno služi.. moram malo i na njega pripaziti . pa nije ni on nepoderiv.... ali, veći mi je gušt (ma koliko moj oklop stradao) kad vidim izbezumljene face kako se čude i ne vjeruju u moje reakcije.... jedina utjeha mi je, ako se ostvari „plan“ i raspored guzde da neću neke face često sretati..ma niko sretniji od mene, istina, neke će mi i faliti ( ali ne dugo, barem se nadam).No, pojavili su se i mali problemi...prvo me bratić tjera da kažem kad ćemo slaviti ročkase i okrenuti janjca ( opet ćemo biti izrodi familije, ali mi smo i tako cijelog života na svoju stranu nasađeni), cure me ganjaju kad ćemo to isto napraviti na viksi, kumica me tjera na more..a ja pojma nemam ni kada ni kako ću biti doma i kada ću i ja na neki godišnji.. ili ga nisam zaslužio? Mislim da će opet biti brzinskih i vratolomnih organizacija odnosno naglih susreta prema mogućnostima. No, tako je slađe – iznenađenje sa svih strana.... i jedva čekam da sam sebe nečim iznenadim  I, konačno sam dočekao taj petak... pa koliko mu treba? Nadam se danas na vrijeme s posla i pravac moja kučica... rekoše mi da je poharalo malo nevrijeme i sav sam napet kakve su mi biljke... da li je moj trud ošo u nepovrat? No, lako za mene... samo da onima koji se time bave, od toga žive, ne napravi ovo suludo vrijeme još veće štete... nadrapat ćemo svi... a kad svemu pridodam da je slijedeći tjedan nekima jako zanimljiv što se tiče radnih dana... spajanja na sve strane – eh do jučer sam mislio da i ja spajam..aaaallliiii kaže boss... ne nagli... nikad se ne zna... hm.. pa kaj ja nisam oddežurao svoju dozu? A? Ali, spreman mu je odgovor.. .pa znaš..troše ljudi stare godišnje, bolovanja... super.. znači ko jači taj tlači – uf jesam sada kao neku mudrost izrekao... no, u današnje vrijeme doista ne bunim se, naprotiv, sretan sam ako ima posla, samo, nekako mi se čini da ga mi imamo sve više zbog ljudi koji jednostavno ne mogu ovaj presing podnositi.. .sve si mislim da zaposlimo i jednog psihoterapeuta, siguran sam.. imao bi pune ruke posla s nama.. a bome i naslušao bi se.  No, dok još nisam siguran za onaj duži vikend, gibam bar na ovaj..skraćeni ....još malo... ( da malo hehe) Naravno, i vama kao i sebi želim da ga lijepo provedete, opustite se i uživajte u krugu najmilijih.. ili sami, kako kome dođe, ali posvetite se sebi, udahnite punim plućima (evo i mi pušači smo vam malo pročistili zrak, ima se malo kisika još u njemu) i skupite snage za nove izazove..... I jedna prigodna mom guzdi hihi  |
- 12:00 - Komentari (16) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||