Uranova pikula
oprostit ćeš mi
sam sebi neću
ne plaši se
molim te
nemoj me se plašiti
Pahuljica U visine k tebi, do zvijezda ću ići
k ostavljenima dolje anđeo će sići
Zajedno ćemo dragi vinut se do zvijezda
za voljene svijat neka nova gnijezda
smotani
utorak, 24.03.2009.
E Todore, Todore :)
Danas sam konačno odlučio u veliku nabavku poslije posla. Nakupilo se i plastičnih boca - btw. Coca-cola bi mi mogla dati i neki rabat.. i, iako je vrijeme neko neveselo, odlučio sam prisiliti se i obaviti zacrtano. Već su mi sve police prazne u špajzi, ostao sam na zadnjem paketu špageta, a to... to je nedopustivo. Paštete, ribica i ostalih večernjih đakonija odavno nema niti u tragovima... Kupim po jedan komad u obližnjem „malom“ dućanu..ali, deru li ga deru sa cijenama....dogovorim se sa Mladenom (koji stanuje nedaleko od Super konzuma) da se nađemo na „bocama“ jer i njega Ivana već danima tjera maknuti te vreće sa balkona. Nađemo se mi i kao prvoškolci brojimo boce – iskreno, to mi je uvijek najzanimljiviji dio... stvarno smo narod sa strpljenjem – kad treba naplatiti „povratnu“ ambalažu to učine u trenu, a kada treba praznu vratiti -. ajme koja procedura. Prvo – boce moraju biti bez čepa ... OK, ako skinem čep prolit će se ona kapljica koja je zaglavila negdje u boci...dakle, bocu sam prethodno isprao i osušio...jer, kažu, boce moraju biti čiste.. ma pitam se samo koliko vode potrošim dok splahnem te boce... i kako već znam sva ta pravila boce su solidno pripremljene i spakirane u vreće po 40 komada – ipak sam ja smotan, kako ću zapamtiti koliko boca imam.. I krene brojanje... ja 70 boca, Mladen 80... dakle, ukupno 150 – i opet smo dokazali da znamo brojati... no svakih 50 boca je brejk... gospodin mora veliku vreću zavezati sa plastičnim steznikom (kojim ja stežem žice), nalijepiti kod i baciti u kontejner sa bocama?! Ako mi neko uspije objasniti svrhu ovog djela procedure bit ću mu jako i iskreno zahvalan!
Dakle, prebrojali mi boce, utvrdili nakon kratkog natezanja koliko ih je ukupno i hop... dobijemo račun na 150 boca iliti povratnih 75 kunića. Ja zastanem, i onako obazrivo se obratim gospodinu za kojeg sam shvatio da mu je danas prvi radni dan na bocama i da još uvijek utvrđuje gradivo...“ Oprostite, ne bi li računi trebali biti odvojeni, jer, koliko znam, po glavi je maksimalno 80 boca?“ Hm, požalio sam pitanje... dobio sam toliko riječit odgovor... „Ma što vi mislite mene vrijeđati? Kao da ja ne znam svoj posao raditi?! Da, po osobi je 80 boca, ali, vas ste dvoje – dakle, to je 160 , a imali ste 150 – znači, može na jedan račun jer vas je dvoje!“ kako već neko vrijeme nisam obavljao radnju povratka ambalaže mislio sam da su neka pravila promijenila i, uz ispriku, uzeli smo papirić i krenuli u nabavku. Ni Mladen nije imao pojma jer u pravilu se sam zaleti i to obavi i uvijek ima do 80 boca......
I krenuo je šoping... dakle, kad neko kaže da su žene „grozne“ u šopingu ja uvijek, za kolovođu, postavljam svog prijatelja... mako moja, koji je to naporan čovjek za kupnju...izludio sam s njim...te ovo je ulje skoro tri kune jeftinije od Zvijezdinog a što mu fali? Ja govorim...nije naše! Kaj me briga, jeftinije je. Na paprikama nova, totalno različita scena... gle nema male Done nego samo Vitaminka.. velim ja, pa uzmi Vitaminku meni je fina... e neću nije naša...e pa sad,,, hm, grrr,, dobro, pa imaš Podravku malu... neću ona je skupa.....aaaaaaa ne, ne mešam se više u Mladenov izbor .... U međuvremenu, što od boca, što od Mladenovog istraživačkog duha, proradio mi želudac i ogladnio sam... odem na šalter sa kolačima i uzmem hrenovku u tjestu... popapam hrenovku, a škanicl stavim u košaru kako bi mogao platiti na blagajni...
Odemo po paket kisele vode... i sjetim se kako u filmovima Ameri skupljaju bonove iz novina... jer, ja sam imao bon za jednu besplatnu bocu ako kupim paket... ma, jest da je vrijeme recesije, ali nemam ja za to niti živaca, niti vremena, a još manje snage..ali, učim... i još smo pogledali u kuponima što nam nude 2+1 gratis, nakupovali potrebno, i naravno, ono manje potrebno..i krenuli prema blagajni. Dođemo na blagajnu... prvo Mladen, pa ja...
Prva scena je bila kada sam tražio škanicl od hrenovke... nema ga.. nije bio ni u Mladenovoj košari..i sad, velim teti kako sam pojeo jednu hrenovku u tjestu ali da mi je, najvjerojatnije, škanicl negdje ispao iz kolica... a ona će „žao mi je, bez koda vam ne mogu blokirati“ pogledam je i upitnim pogledom.... „znači li to...“ njeno kimanje glave i lagani osmijeh dali su odgovor – uputio sam se natrag na šalter s kolačima i zamolio jedan kod hrenuvke u tjestu...dakle, kako me tek ta teta pogledala..“ hrenovku u tjestu želite?“ ne, ne gospođo...samo kod, hrenovku sam, na žalost, pojeo... teta sva izbezumljena pomalo prihvaća moje obrazloženje, daje mi naljepnicu koda i ja ko Harlekin s tim kodom na prstu šećem po Konzumu...
Scena druga.. damo račun od boca...kad, veli teta...“ e dečki, nemože!“ kaj nemože... pa ne može na jednom računu biti 150 boca... a sada, umjesto mojeg monologa samo ću reći &//%$$#%!((=/& tak! Otiđite natrag na boce, tražite odvojene...znaaaam!!! pa, rekao sam mu..ali... još sam dobio salvu uvreda da omalovažavam njegov posao. Kako je Mladen bio bijesan rekao sam, idem ja a ti mi složi stvari u auto..jer, ovaj kad mu roleta padne khm, khm... i, odem ja..kad prvo cijela kolona ljudi koji čekaju u redu na mene...“kaj se gurate! I mi čekamo! Klipan jedan neodgojen... „ iako sam odmah pokušao objasniti da samo trebam podijeliti račun... drvlje i kamenje je poletilo prema meni.. pokušao sam ostati miran jer shvaćam i te ljude koji na ovoj zimi stoje a njih dvojca – Lolek i Bolek – ćakulaju u onom kontejneru... pokucam ja ( osjećao sam se kao da ulazim u ured direktora..) a Lolek će meni „pričekajte, pozvat ćemo vas...“ dakle, svaka daljnja je suvišna! OK, pričekao sam uredovno vrijeme...ali, ni to nije sve! Veli meni Lolek..pa ne možete imati više od 80 boca...Halooo???? nijemo, bez riječi, bez snage gledam u njega...i taman da ću krenuti pojasniti...kad sjeti se Lolek...ahaaa, vi ste bili sa još jednim tipom...e da...Ok, makar i tip...ali, daj mi više taj račun... vratim se unutra po lofu...kad...svi na mene..u reeed! Joooj....ajde, teta me zapamtila, nasmijala se.... dala lovu...hvala hrenovci da me zapamtila...
Izmrcvaren od ove lude nabavke došao sam doma.... sav iscjeđen... em sam potrošio lovu -. I opet se pitam na što?? Em sam iscjeđen kao sto juga a ne onaj jedan jedini koji je vani... i bezvoljan sjednem.... nikako se pokrenuti... nakon jednog poziva kada sam prepričao svoje dogodovštine počeo sam se i smijati sam sebi i dobio želju podijeliti ovo s vama... a dok sam pisao... javio mi se frend – pomorac- iz Frankfurta... skinuo se, na suhom je, i sutra stiže doma...dakle, fešta je na vidiku -. Pa nisam ga vidio osam mjeseci...a kako li je tek njegovoj dragoj... eh...
Mom prijatelju.... za sretan povratak... i nadam se, malo duži ostanak.....
Od drage Mirjam...
Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa.....
Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan.
/Phil Bosmans/
/hvala Mirjam/
Khevenhiller
(mojoj majci)
Nigdar ni tak bilo
da ni nekak bilo.
pak ni vezda ne bu
da nam nekak ne bu.
Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo,
kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo.
Tak i vezda bude da nekak ne bude,
kakti biti bude bilo da bi biti bilo.
Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo,
pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu.
kak je tak je, tak je navek bilo,
kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu!
Kajti nemre biti i nemre se zgoditi,
da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi.
Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti,
da kmet neje moral na vojščinu iti.
Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo,
kak je bilo, tak je i tak bude bilo.
Kak je navek bilo, navek tak mora biti,
da muž mora iti festunge graditi,
bedeme kopati i morta nositi,
z repom podvinutim kakti kusa biti.
Kmet nezna zakaj tak baš mora biti
da su kmeti gladni, a tabornjiki siti.
Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo,
pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu,
kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu,
pri koncu pak Turčin potukel nas se bu.
A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam
il v katedrale v Zagrebu,
gde drugog spomenka na grebu mu ne bu
neg pesji brabonjek na bogečkem grebu.
( Miroslav Krleža )