smotani
ponedjeljak, 23.03.2009.
Latino dan:)
|
Latino dan?..... pitate se što sad opet motam? Ne znam da li sam rekao, ali jedna od lijepih stvari koja mi se dogodila preseljenjem staroj ekipi je i glazba... Ekipa koja obožava glazbu, primjerenu radnim prostorima, tiho, neupadljivo... tek kao mali osvježivač zraka. I kada tiho, lijepo, u ritmu kuckanja po kompačima, zbrajalicama, zvonjavama telefona uspijete i poneku notu čuti, znak je da je sve mirno, uobičajeno..i da svako u ponekom skretanju s posla, misli, uhvati onaj predivan štih koji odiše sobom. E to, ta smirena glazba, pokoji pjevni stih mojih cura, e to... to mi je jako nedostajalo ovo vrijeme. No, već dva dana smo u Latino ritmu.. mislili smo, proći će kolegicu za vikend, ali... i danas smo uživali u toj glazbi..ali, ni to nije sve!!  Pao je i prvi pravi ples od mog povratka.. e, da pravi..kolegica koja je s nama „svega“ desetak godina, kada je došla, nije baš bila ljubitelj plesa..ali, uz nas rasplesane nije mogla ostati mirna – i, krenula je u plesnu školu... i kada se Latino ples tek stidljivo pojavljivao kod nas, ona nije pošteno ni Valcer znala otplesati... no, danas, duboki naklon...i, volim s njom zaplesati... i, presrela me danas, ajmo Smoto jednu rundu... prvo sam se nećkao jer imam posljedice u koljenu od subotnjeg cijepanja, no, krenuo sam..izdržao sam minutu...ajme što mi mala radi... dakle, usavršila je jakoo dobro ples, no, nisam ja više za te ludorije i neke nove izvedenice ovog plesa. „Mama“ – kolegica koju od milja tako zovem (a tek je koju godinu starija od mene) a s kojom obožavam plesati, podigla se, „ljuta“ na te neke nove korake i „izvijanja“ kako kaže,  zgrabila me...i... ošini... dakle, sjetio sam se „starih“ vremena kada smo u najgoroj gužvi, u najdramatičnijim trenucima, stali na loptu, opustili se, i mirno i nastavili dalje...do dugo u noć..... Ne, nije danas bilo nikakve frke, ali, bilo je dobro raspoloženje... ma, nisam siguran da li među ovom ekipom i može biti loše raspoloženje..ako jedan potone... uskaču svi i polako pružaju pojas... e to, to ja zovem timski rad...“i u dobru, i u zlu..::“ Mene su godinama vukli i šlepali, i u njihovoj sam se blizini jedino i uvijek osjećao sigurno....ali, nekako me danas ne „šljive“ previše – no, samo zato što su, prema njima, očuvale me i izvukle na kopno...a sada, sada je sve na meni..i je, u pravu su.  Ekipa iz stare sobe samo me promatra kako sam „živnuo“ – i uz komentare „kako je u sobi pusto bez mene, kako im nedostajem...“ moja draga Sevke je morala nešto pitati... morala je.. , pa ne zaboravljam ja da je ponedjeljak njen dan... „i, jesi li se oporavio od nas... vidim, smiješ se...?“ a kojeg li pitanja!! No, shvatio sam da ovo pitanje zaslužuje i pravi odgovor...“ a ne, nisam još, misliš li ti da je tako lako oporaviti se od vas?“ ... i, razgovor je naprasno prekinut... I naravno da sam danas skoro dobio i batina...nisam već dugo hehe.... naime, jedna je kolegica par dana ostala doma – neki zdravstveni problemi...i, kako to uvijek biva... pukla je priča „trudna je!“ kako sam ja znao što joj je, ali, kako sam u zadnje vrijeme sklon malim „spačkama“... zamišljeno sam, na tu konstataciju, zurio u pod... i, kako su me direktno priupitali, jer kao ja znam ... (ne znam samo da li su mislili da sam njen ginekolog ili....khm, khm... kad „sigurno“ znam  ) ja sam mudro odšutio odgovor... nisam ništa rekao, a to..to je bio siguran znak..da su u pravu. I danas, dolazi kolegica, ja nasred hodnika, da svi čuju... ooo, ko se to meni vratio? Kako si? Jesi li dobro? Sve u redu? Hm, iščitavate li vi iz ovih pitanja trudnoću? Ja ne! E pa, dakle uslijedio je obilazak svih „znatiželjnika“ .. i svima, kao na traci, ponavljala je..ne, nisam trudna, malo mi je........ a ja, po koji put, kao u prolazu, pogledam je onim svojim tumplastim pogledom, brižnog izgleda, sa upitnikom...Jesi dobro?... nakon trećeg puta..hehehhe izbacila me iz sobe i procijedila kroz zube „ ubit ću te“ hm, zove li se to mobing na radnom mjestu?  A posao...ide, ide polako i sigurno..ono što mi se krajem tjedna činilo izgledno u rješavanju jednog velikog problema, danas je malo modificirano...no, iako dobro i tako izgleda...malo mi smrdi.... nekako sam postao sumnjičav prema toj stranci, malo je previše „muljaže“ i nekih suludih poteza ...tako da sam se bacio na traženje „rupa“ u zakonu za koje mi se čine da su ovi već malo proširili.... ali, sve je nekako mirno, bez stresova okoline a to je, kako je moj brat blizanac, mlađi, Zoki rekao...pola obavljena posla... dakle, preseljenjem sam polovicu posla odradio, a dugu polovicu, priklonio sam se projektu i mjerama države – pa recesija je, smanjujemo.......  I ne, neću vas Latino glazbom počastit (ja sam se danas naslušao hehe), ali, jedna od danas dražih..... i mojim dragim prijateljima iz Dalmacije... u iščekivanju treće bure..ili je bila? |
- 20:01 - Komentari (25) - Isprintaj - #
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||