smotani
utorak, 20.01.2009.
Opet, ponedjeljak
Ponedjeljak, uobičajeno neobičan dan na poslu. Neki „zaostaci“ u poslovima kao da su se sami rješavali preko vikenda, a nama, s podnevom, donijeli glavobolje. I sve bi to bilo donekle podnošljivo da cijeli dan nisam morao slušati žalopojke kolegice koja me, prije tjedan dana, ubila u pojam Severinom, a danas obiteljskom dramom. Ja razumijem da svi imamo probleme, razumljivo mi je da neke probleme i podijelimo s kolegama, možda i zatražimo mišljenje, savjet… no, iskreno, ne mogu i nikada neću shvatiti da neko uživa iznositi svoj prljavi veš pred „polupoznatim“ osobama. Nevjerojatno je koliko ljudi, u žaru da ocrne i oblate drugu stranu, sebe dovode na jedan nivo, na jednu razinu… kada se pitam.. ma kako uopće i dobro jutro mogu joj reći. I nema tu hoćeš ili nećeš slušati..ti jednostavno to moraš čuti..jer kad neko, obavi najmanje trideset telefonskih, desetak uživo razgovora, u kojima tako prostački blati osobu s kojom je provela život, rodila djecu, a koji, koliko sam shvatio nije nešto katastrofalno zgriješio (prema njenim riječima) nego, jednostavno čovjek više nije mogao s njom….. onda se pitam kada se ljudi pretvaraju… prije, za vrijeme ili poslije braka… kada pokazuju svoje pravo lice? Ovo lice kolegice nimalo mi se ne sviđa… od materijalnog koristoljublja do totalnog poniženja svakog ljudskog dostojanstva tog čovjeka… i jedva sam čekao gong da ode doma kako bi ja u miru mogao završiti neke stvari, koje, teoretski uz tu galamu, histeriju i plač nisam mogao… S jedne mi strane guzda jaši nad glavom, svakih petnaestak minuta zove, pita… umirujem ga – na službenom ste putu, ne brinite, riješit ću ja to… ali ne, ne mogu mu reći kada jer jednostavno, nemam uvjeta, s druge strane stranke s kojima ne mogu niti komunicirati od buke u sobi…Točka na i bila je kad su mene zadužili da ju stišam!! Ja??? Ima svoje pretpostavljene, ja sam joj niko i ništa, iskreno, mislim da me niti kao kolegu ne doživljava… Na kraju, ja sam puknuo, otišao doma..jer ovo je bilo više neizdrživo. Dođem pod virozom, sa laganom povišenom temperaturom jer znam da će se neke stvari dogoditi, znam da ih moram odraditi.. ali, ovo ne moram trpiti…Ono naj, naj nužnije sam napravio…a ostalo..nadam se sutra mirnijem danu. Danas nećemo u zemljopis, nećemo upoznavati slijedeću dvoranu.. jer jednostavno, nisam imao vremena – a znam da će neki biti sretni. No, to nikako ne znači da ja to neću nadoknaditi..a ne! I nikako ne znači da neću prošetati rukometnim terenima, jer..pa i danas igramo… jest. . Kubanci, nije neka jakost..ali, svaka je pobjeda bitna, svaka je tekma ozbiljna.. I da, nadam se da su moje drage prijateljice, blogerice, uživale na tekmi i pronijele i moj glas! Hvala im! Od današnjih rezultata, svakako bi izdvojio, opet, poraz Srbije protiv Brazila 32 : 30. Dva gola razlike i senzacionalna, neočekivana ali i zaslužena pobjeda Brazilaca. Drugo iznenađenje dana, za mene je, pobjeda Makedonije nad Viceprvacima Svijeta Poljacima. Makedonsko krilo, Lazarov, kao da je doista dobio krila i 13 puta, u tom leptirovom letu, zatresao mrežu Poljaka. Naravno, Makedonci, nošeni izvanrednom podrškom Varaždinske publike, igrali su kao na domaćem terenu i u posljednjoj minuti odlučuju utakmicu i knjiže nove bodove. Istaknuo bi i pobjedu Švedske nad Španjolskom, u našoj skupini s kojima još moramo igrati. Ostali rezultati nekako su očekivani i nema nekih iznenađenja osim, opet strašnog rezultata..Francuska Australija 42 : 11. I, šećer na kraju… Hrvatska – Kuba 41 : 20 Što reći, utakmica puna atrakcija, nekog adrenalina, koja me, iako rezultatski neupitna, dizala na noge nekoliko puta, utakmica koju sam s tolikim oduševljenjem gledao i uživao u predivnoj melodiji naših dečki…. |
- 00:29 - Komentari (41) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||