smotani
nedjelja, 04.01.2009.
Zalet...
  Dragi moji prijatelji, nemojte pomisliti da sam se odlučio baciti u nebeska prostranstva i lebdeći ploviti po ovoj Novoj ostvarivati neke svoje želje…a ne! To je predivan pogled sa balkona moje drage frendice.. pogled na ovu smirenu Metropolu koja kao da još spava. Nema automobila, nema buke – iako, moram priznati u mom kvartu, kao da smo u nekoj maloj oazi smirenosti, kao da nisam na petnaestak minuta tramom od centra… doista volim svoj kvart… Davno, kada smo tu doselili bila su još polja kukuruza, bilo je i kravica… doselivši iz Novog Zagreba preko Save – u grad, pitao sam majku..pa kaj bumo na selu živjeli? To selo, moje predivno selo, meni najljepši kvart u gradu (lokal patriota hihi) ne bih mijenjao ni za što na Svijetu. Volim blizinu Save, nasipa, predivne šetnice, volim prostranstvo glavne ulice, ali i male zakulisne uličice, koje su tu od davnina, kao pod pravim kutem stvarane… I neke građevinske intervencije posljednje vrijeme malo su me razočarale, mrzim glomaznost u svakom, pa i u građevinskom pogledu, ali, diskretno okrećem glavu od tog objekta – ne još ga ne mogu prihvatiti… Naravno da nisam mogao odoliti , morao sam taj pogled, iz ptičje perspektive, podijeliti s vama… još da je malo vedrije i Sljeme bi se vidlo…no, bit će dana..  Nakon kratkog izbivanja i male ćakule, pokušao sam malo pokrenuti se. Ovih sam se dana malo opustio, ulijenio, i po malo zanemario neke redovne rituale. Ne, ne predbacujem si – malo sam zadnjih dana bio rastrgan obavezama, nekim pritiscima, ali, bilo je vremena i za prijatelje, i realne i virtualne. Malo sam razbistrio misli, odmorio moždane vijuge i polako se treba vratiti u svakodnevnicu. Ritam života je taj koji nas pritišće i pokreće, ali, kao još jednu odluku za ovu godinu… pokušat ću uvesti neke promjene..malo manje življenja po nekim protokolima, ustaljenim i već po malo dosadnim svakodnevnim putovima, pokušat ću napraviti koji izlet, iznenaditi sebe, šokirati sebe nekim ludostima..  Noćas sam se malo prisjetio kako sam nekada, u roku par minuta bio spreman za spačku, za neku iznenadnu i nepredvidivu glupost, kako sam odjednom imao inspiraciju za zabaviti ekipu, bližnje, i kako je sve bilo nekako, puno, puno jednostavnije. Nismo bili toliko opterećeni životom…no, vremena se mijenjaju. Pokušao sam dokučiti da li je to zato što smo stariji, oprezniji, iskusniji ili je doista, za sve kriv život, uvjeti, i mi kao neke ovčice u tom životu. Shvatio sam da mi je nekada bilo puno teže, barem što se tiče uvjeta života, dakle – to ne može biti razlog, sada bi trebao biti opušteniji, više zaokupljen nekim drugim stvarima, kako iskoristiti tu udobnost i komfor uvjeta koji imam… razmišljao sam dalje… godine? Ne, ni tu nisam neki pravi odgovor našao jer, nekako mislim da sada sve možemo isto, naravno, ako to želimo…jer bitno je da smo iznutra mladi, da to želimo, da nismo postali čangrizavi i zavidni. Otuđenost? Tu sam malo zapeo… nekako mi se čini da danas više nismo opušteni, otvoreni i iskreni…. Negdje smo, putem, kroz godine života, izgubili te kvalitete …zavidnost.. eh, i to se uvijek pitam čemu to? Zašto? Ma ja sam presretan kad vidim uspjeh ljudi. Iskreno mu se radujem kao da je i moj – život me naučio radovati se i najmanjoj sitnici, nema veće sreće nego kad nešto stvoriš svojim radom, zalaganjem, upornošću…. Uspjeh drugih daje mi nadu i vjeru u naš uspjeh u cjelini, i žao mi je kad osjetim tu zavist, jal… Vrijeme je još uvijek nekih odluka, i ja sam noćas donio neke stare, ali i nove odluke…. Nove odluke me vesele, i iskreno se radujem njima.. za početak, osvježit ću i vratiti se starom hobiju… slika i film – malo sam to zanemario, bacio u zaborav.. tako sam htio i mislio sam da će time svi moji problemi nestati. Možda je to bila greška ali…vrijeme je učinilo da sam se poželio vratiti tom hobiju, opet sa onim žarom, idejama i voljom kako je nekada bilo, i sretan sam zbog toga. Ne, nema to veze sa mojom novom igračkom, jer ja sam u svemu, pa i u tome nekako klasičar…. Zaljubljenik sam prave fotografije, i u njoj uživam, iako, iskreno, malo mi dojadi svu tu opremu nositi sa sobom. Odluka kojoj se jako radujem daje mi nekako nadu da je sve moguće. Mislio sam da više nikada neću slikati, uživati u tome, mislio sam, a eto… Ko zna kakva sve iznenađenja nose dani koji slijede… samo se smješkam, i spreman ih očekujem, jer, odlučio sam… vrijeme je za promjene! Dan pun iznenađenja, malo sam gledao skijanje i gle…Špela propustila Janicu! Dakle, ima nade za nas Uživajte dragi moji, neki još danas a neki još dva dana hihihi  |
- 17:16 - Komentari (24) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||