smotani
srijeda, 24.12.2008.
Badnji dan...
 Što da Vam kažem? Da svi pitaju do kad se radi? Da ih ne puštam ranije da bi što duže bio u društvu? Ma neeee, evo, većina ide u podne, neki će još malo ostati….a ja….. ja ću u mislima sa svima njima, sa svim mojim dragim prijateljima, sa svima vama, dočekati i provesti Božić… U mislima kažem, jer ne znam niti da li ću moći na net…evo, upravo došla ekipa za očevid… riknuli nam neki djelovi na serveru…svi se iza 14 sati trebamo skinuti sa mreže…. I igre počinju… Zanimljivo će biti raditi, pisati po papirićima (koje imam običaj gubiti), sve to poslije ažurirati….ali znam, imat ću konačno vremena pregledati ove hrpice papira oko mene, završiti izmjene u elaboratu za iduću godinu, napraviti još koji grafikon kojim ću slikovno pokazati kako izgleda stezanje remena na naš način…malo se poigrati Zumme koju nisam dugo igrao….a onda doći i ovdje (kad gospoda otkriju i uklone kvar)  Vama želim dobru zabavu i miran Božić u krugu Vaših obitelji i najmilijih…. Nemojte previše papati…. Pazite na kalorije, jer onda ćete, po običaju, razmjenjivati iskustva sa dijetama ….. Uživajte u toplini doma, sa svojima najmilijima….. makar i u mislima, kao i ja… .ali, uživajte…. Neka mir i ljubav ispune Vaša srca………..   Vama, Vašim obiteljima, Svima Vašim srcima dragim i dobrim ljudima Želim sretan i blagoslovljen Božić Uživajte, odmorite se i veselite…… Zagrljaj veliki svima u ovaj blagdanski dan.....  Voli Vas, Smotani  Uz zvuke Radujte se narodi u miru i tišini dočekajmo Rođenje....Radujmo se.... |
- 11:03 - Komentari (67) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||