smotani
četvrtak, 18.12.2008.
Zapuhalo je....
Hm.... nadali smo se boljem vremenu..a ono..grrrrrr. OK..Pjesmo..kao bura nekakva je zapuhala, istina..glava je jutros hitala dva koraka isprid mene ko sila nečista, kosa je lepršala na sve strane hihi..al nije tak duga..ne, ne... a kišobran .... eh...on je nešto glumio....iskreno nemam pojma zašto sam ga uopće otvarao i tako sam bio mokar ko miš... I tako, mokar, propuhan, kao i svi danas, dolazim na posao. Tješim se – moja frizura bar nečem sliči – ali cure...ajme koje su to frizure...ljute, bjesne, mokre.... dakle, od frizeraja, mijenjanja hulahopki do presvlačenja cipelica... ajme revije.. Znate što me uvijek fasciniralo? Kako cure uvijek imaju rezervne cipele u ormarima...ne kužim, nikada mi to nije bilo jasno... pa kaj će im rezervne cipice, ak nemreju hodati u ovima koje su im na nogama pa što onda dolaze u njima? Znaaaam.... sad ćete me svi naprašiti....mi muški papci....OK..niš se više ne pitam, baš niš...sve mi je jasno.  Atmosfera na poslu, podgrijana jučerašnjim događanjima, stihijskom reakcijom Kupaca i nekim tvrdoglavim stavovima guzde poprima neke kaotične razmjere. Već od pola osam telefoni su zvonili kao ludi.  Pomislio sam ne javljati se – jer, od osam se radi...no, ni sam nisam znao da li mi je bolje slušati zvon telefona ili jadikovku kupca... No, nešto ipak imam..još mi je Moral i korektnost prema Kupcu ostala, javljam se, slušam, razumijem, kukam s kupcem, žao mi ga ali, pomoći mu ne mogu... pokušavam mu dati neke savjete kojima ćemo na kratko vrijeme «zamazati» oči.. a kad se otkrije, nekako potajno se nadam da će ova neizdrživa odluka nekoga doći glave...ma, ako i neće, pa ja ću biti kriv – smislit ću nešto... ne želim sada negativno razmišljati... ajmo mi guzdu malo smiriti i po svome..zapravo – ne, ne po svome već po Ugovoru, po Zakonu, po Moralu! Eh, Moral... njega doista počinjem pisati velikim slovom jer on je tako rijedak slučaj u mojoj firmi da ga toliko poštujem kad ga sretnem – pomislim ljubiti zemlju po kojoj hoda........ Jadno, osjećam se jadno, iscrpljeno nakon nekoliko takvih razgovora... a kako li je tek tim ljudima? Doista se pokazuje točnom ona Zakoni postoje da bi se kršili, Ugovori se potpisuju da se troši papir... pojedinci doista uzimaju sve u svoje ruke – ogorčen sam! I opet, tješim se – valjda neće dugo... no ranjena zvijer je najopasnija, tada čini nepromišljene korake – ili, ipak promišljene? On odlazi, da li je cilj osramotiti nas, uništiti godine ulaganja, stvaranja nekog poslovnog imidža na tržištu, kod Partnera....Ne znam, ali znam da mi, barem još neko vrijeme ostajemo, znam da smo puno snage i vremena, ali i znanja, spretnosti i domišljatosti uložili u tu firmu...a oni koji u nju dolaze u prolazu nisu i ne smiju biti ti koji će nas uništiti.. ne, to nećemo dozvoliti. Hladne glave, pojačanih napora, neskrivenom željom iako već po malo iscrpljen, hvatam se u koštac s ovim izazovom... Kao «istureni» igrač nastojim ublažiti tenzije koje su nastale, pokušavam između redova objasniti...strpite se dragi moji...svaka sila za vremena vlada.... ali, treba to izdržati... i Oni...i mi....do tada i ja crpim snagu iz svih raspoloživih rezervi, iako...rezerve su slabe...jako slabe (podsjećaju me na ovu opskrbu tržišta plinom) i kad se malo osilim, malo podignem.. sjetim se da me čeka još jedno đenje, đenje.... a to je moj raspored na NEKE poslove... ah...ne, e sad je već previše.....Otvaram vrata od balkona... neka ova bura uđe, raznese sve loše misli...  eh, upravo sada cure su mi poslale, stari..ali uvijek jednako dobar test Da li ste pod stresom...... hihihihihi pogledajte sliku...i..... POGLEDAJ DVA DELFINA ŠTO SKAČU IZ VODE – DELFINI SU POTPUNO JEDNAKI. ISTRAŽIVANJA SU POKAZALA, DA LJUDI KOJI SU NA RADNOM MJESTU POD JAKIM PRITISKOM I STRESOM, NE VIDE DELFINE JEDNAKIM, NEGO UOČE PUNO RAZLIKA MEĐU NJIMA! DAKLE, AKO NA SLICI VIDITE DVA RAZLIČITA DELFINA SAVJETUJEMO VAM DA SMJESTA, ALI SMJESTA, SPAKIRATE DOMA I ODMARATE !!  ** za danas Grofovi koji kao da sanjaju sa mnom Bijeli Božić............. |
- 12:15 - Komentari (30) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||